Извештај мађарског окупатора о сукобу у жабаљском риту и РАЦИЈИ у Шајкашкој!

Извештај мађарског окупатора о сукобу у жабаљском риту и РАЦИЈИ у Шајкашкој!

Извештаји о сукобу у жабаљском риту 4. јануара 1942. још истога дана упућени су и Команди м. кр. жандармеријског округа у Сегедину, на основу којих је њен командант Вилмош Шелеји наредио концентрисање жандармеријских снага у Жабљу. Истовремено је упутио захтев команди 5. домобранског корпуса да упути јаче војне снаге на место сукоба. Уосталом, ево како укратко изгледа хронологија концентрисања оружаних снага у Жабљу током 4. јануара. Тога дана, у 18 часова и 35 минута, приспео је први извештај централне команде жандармеријском иследнику у одељење опште безбедности Министарства унутрашњих послова. Телефонски извештај, након нетачно приказаног сукоба, садржи и ово:

»На лицу места налазе се командант одељења жандармерије из Новог Сада, његов начелник штаба и руководилац истражне групе са жандармима. На лице места стигао је из Новог Сада и један вод пограничних ловаца. Алармирана је оклопна јединица у Сенти, одакле су на лице места пристигла борна кола и тенкови…«⁶²

Командант жандармеријског округа, који је од почетка окупације, по територијалној надлежности, био на челу жандармеријских снага, један сат касније јавља још детаљније о снагама које су ангажоване:

»Након пријема извештаја, Команда сегединског округа наредила је да на лице места изађу командант одељења и један вод жандарма, и истовремено наложила команданту одељења да затражи и подршку од војних јединица из Новог Сада. Након тога, на лице места упућени су један вод пограничних ловаца и борна кола и тенкови оклопне јединице из Сенте. Сви они су, заједно са водом жандармерије, на лице места стигли око 15 часова.

Команда сегединског округа је, сем тога, у Жабаљ упутила један одред жандармерије из Суботице, а у Чуруг један одред жандарма из Кишкунхалашa. Они су на лице места могли приспети око 17 часова.

Команда корпуса у Сегедину обећала је сваку помоћ, према развоју ситуације. Сегедински корпус је, у току поподнева, такође упутио на лице места двоја борна кола и она могу тамо стићи око 18 часова.«⁶³

Официр дежуран у одељењу опште безбедности Министарства унутрашњих послова је, у ноћи 4. јануара, забележио поред осталог и ово:
»22,45 часова: По налогу господина саветника Бенцур-Ирмешеија (Benczur — Ürmössy), обавестио сам команданта жандармеријског округа пуковника Шелеија да по наређењу са највишег места против бандита концентрише све расположиве снаге и да с бандитима поступи непоштедно (подвукао ЗГ). Примио к знању пуковник Шелеи.«

Шеф мађ. кр. генералштаба, генералпуковник Ференц Сомбатхељи (Ferenc Szombathelyi), поверио је команданту 5. домобранског корпуса у Сегедину да одреди војне снаге и њихове команданте. Истовремено је Сомбатхељи генерал-потпуковника Ференца Фекетехалми-Цајднера (Ferenc Feketehalmi-Czeydner), команданта 5. домобранског корпуса именовао врховним руководиоцем рације у Шајкашкој. У одсуству Фекетехалмија, који је тада био на одмору, али је већ сутрадан по сукобу, тј. 5. јануара 1942. одмор прекинуо, тражене војне снаге одредили су заменик команданта 5. домобранског корпуса и начелник штаба. Прве оружане снаге упућене су у Жабаљ између 4–6. јануара, а затим између 6–10. јануара. Тако је формиран тзв. први оружани одред, који је дејствовао од 4. до 30. јануара 1942. године у следећим местима: Чуругу, Жабљу, Ђурђеву, Госпођинцима, Шајкашу, Вилову, Гардиновцима, Локу, Тителу, Мошорину и Старом Бечеју. За команданта одреда одређен је већ 4. јануара пуковник Ласло Деак (Deák László), командант 9. пешадијског пука.

У састав првог оружаног одреда ушле су следеће војне и жандармеријске јединице: Новосадска жандармеријска школа, две чете 16. батаљона пограничних ловаца, једна чета бициклистичког батаљона, један вод речне страже, све из Новог Сада, једна извиђачка чета, једна чета пионирског батаљона (из Сегедина), два оклопљена аутомобила и двоје борних кола. Те оружане снаге стигле су на лице места до 5. јануара. Између 6. и 18. јануара Команда 5. корпуса упутила је у Жабаљ и околину још две стрељачке чете 1. батаљона 9. пешадијског пука, једну митраљеску чету, два противтенковска и један телефонски вод, једну стрељачку чету 2. батаљона 9. пешадијског пука, једну стрељачку чету, два противтенковска вода 3. батаљона 6. пешадијског пука, 5. моторизовани вод. Од 25. јануара прекомандован је у Жабаљ и један батаљон 20. пешадијског пука. Током рације повучено је на сарадњу и људство жандармеријске станице у Жабљу и околини, затим жандармеријски иследници под командом жанд. потпуковника Јожефа Хоркаија. По неким наводима први одред је у свом саставу имао око 2.000 људи.

Петог јануара Сомбатхељи је одредио јединствену команду за све оружане снаге, што је значило да на одређеној територији и на одређено време војни заповедници преузимају вођство и над жандармеријом и полицијом. Оваквим мерама прибегавало се само у изузетним случајевима, у случајевима великих опасности као што су масовни друштвени покрети, побуне и слично. Интервенција оружаних снага у Шајкашкој сматрана је ратном операцијом па су чак и извештаји са терена подношени у истој форми као и они са Источног фронта. Штавише, одлуку о ратним операцијама донео је сам регент Миклош Хорти на предлог Ференца Сомбатхељија.⁶⁷ Ти формални моменти сами по себи пружају речито сведочанство о значају који се придавао операцији и одговорности посредних и непосредних учесника у њој. Следећег дана, тј. 6. јануара, Сомбатхељи је издао наређење да се одређена територија »прочисти« и изврши најенергичнија одмазда. Ову писменим путем издату заповест Фекетехалми је у целини пренео команданту првог оружаног одреда, пуковнику Ласлу Деаку, који је већ сутрадан по сукобу допутовао у Жабаљ, центар за руковођење рацијом у Шајкашкој. У Жабаљу је затекао Гезу Баторија, команданта свих жандарма током рације, Ференца Фотија (Fothy Ferenc), опуномоћеника 2. Д. подгрупе мађарског генералштаба за вођење истраге против комуниста у »јужном крају«, Вилмоша Шелејија и Јожефа Хоркаија. На основу наређења Команде 5. корпуса, као и на основу информација и упутстава добијених од поузданих личности, Ласло Деак је издао писмену наредбу команданту Жабља да општину опколе, сумњиве Србе и комунисте пронађе и ухапси. У случају опирања или оружаног супротстављања приликом хапшења, чишћење територије као и хапшење сумњивих лица препоручен је најенергичнији поступак. Ова наређења су се односила и на све друге места у којима је била предвиђена рација.

Извештавајући 6. јануара 1942. 5. домобрански корпус о делатности своје оружане групе, Ласло Деак је истовремено саопштавао смртну пресуду изречену становништву Шајкашке, кој у ће спровести његове трупе. У том обавештењу, између осталог, налазимо и ове редове који поближе објашњавају његову препоруку о најенергичнијем поступку упућену његовој оружаној сили: »…Становништво које помаже партизане није начисто с тим како смртно озбиљне последице сада следе његова дела« и даље: »…уопште се може рећи да је већи део становника злонамеран, балкански, за које не би било штета ако би потпуно нестао… Сви су сумњиви због комунизма, симпатишу оне које партизане опскрбљују базама, храном итд. Сад ће платити за то.«⁶⁹ (подвукао З. Г.)

У овим реченицама као да се стекла сва мржња света према Србима па и Јеврејима, али, исто тако, у њима је недвосмислено истакнут један од основних циљева окупаторске власти у Бачкој: геноцидним мерама, пре свега према поменутим народима, обезбедити националну превласт властитом народу тј. Мађарима.

Међу лицима која су се 5. јануара нашли на терену Шајкашке био је и велики жупан Бачко-бодрошке жупаније др Лео Деак, са поджупаном Ернеом Бајшајем (Bajsai Ernő) и секретаром. Расположење које је владало у кругу присутних официра, од којих смо имена једног броја навели, одисало је шовинистичким огорчењем према Србима уопште и јасно изражаваном жељом да је ово погодан тренутак да се, једном за свагда, обрачуна са »четницима« и њиховим помагачима.⁷⁰ Одраз те атмосфере налазимо и у »Ситуационим извештајима« који су свакодневно састављани у генералштабу на основу извештаја са терена, у виду следећих реченица: »Сада нам се пружа прилика да се ослободимо свих непожељних елемената а да према становништву статуирамо застрашујући пример«, »На Србе је терор оставио најбољи утисак — они су навикнути на терор«, »До сада су нас сматрали слабим и немоћним«, »Целокупно српско становништво подржава партизане«, »Овај крај је беспримерно заражен комунизмом« итд.⁷¹ Пошто се упознао са ситуацијом, велики жупан је, истог дана, отпутовао у Будимпешту и о свему реферисао министру унутрашњих послова, Ференцу Керестељу Фишеру (Fischer). Утисак који је он понео из Жабља био је да се ту ради о покрету широких размера који представља велику опасност по безбедност поретка. То мишљење у потпуности су делили и министар унутрашњих послова и званични будимпештански кругови.

Масовна хапшења и убиства у Шајкашкој извршена су од 4. до 19. јануара и то на начин који је био готово исти у свим местима у којима је рација одржана. Свуда је претходило ширење алармантних вести, формирање одбора од стране фашистички настројених мештана Мађара и Немаца уколико их је било у месту, чији је један од основних задатака био састављање или комплетирање спискова са именима неповерљивих Срба, издавање од стране цивилних власти наредби о забрани напуштања кућа, задржавања и кретања по улицама, затварању и застирању прозора, престанку рада јавних локала, забрани звоњења и богослужења за време православних божићних празника као и наредних дана после Божића, смењивање свих Срба чиновника, представника и општинских часника. Све те наредбе, издатe између 4. и 6. јануара, упућене су у општине од стране среског начелника жабаљског среза Беле Вуковарија (Vukovary Béla). По његовом одобрењу, а касније уз сагласност брахијалне команде, наоружана су поверена цивилна лица која су се од првог дана укључила у рацију. Тако су та лица, као што ћемо још видети, на пример у Чуругу као и неким другим местима, још пре доласка оружаних снага извршила блокаду места и отпочела са хапшењем, односно убијањем грађана.

Независно од поменутих акција цивила, по доласку оружаних снага приступило би се блокади села. Мешовите жандармеријско-војничке патроле, уз суделовање поверљивих грађана као добрих познавалаца локалних прилика и људи, на основу споменутих спискова о сумњивим лицима, још чешће ван њих, под изговором легитимисања хапсиле су становнике без обзира на пол и старост, одводиле их у разне општинске просторије, тамо их затварали и мучили на разне начине. Никаквих стварних повода за то нису имали, јер за читаво време, од тренутка хапшења, спровођења и касније грађани нису давали било какав отпор, већ су се свим наређењима мирно повиновали. Овако приведене особе су затим, без икаквог испитивања или даље истраге у касним вечерњим часовима, под заштитом мрака, у војним камионима или неким другим превозним средствима, одводили на обалу Тисе и тамо их убијали, а њихове лешеве побацали под лед реке. Окупатор је, тако, одмах уклањао трагове својих масовних злочина. Остајао је само снег црвен од крви невино побијаних жртава.

Аутор: Звонимир Голубовић, Историјски музеј Војводине, Нови Сад, одломак из књиге „Рација у јужној Бачкој 1942. године“