Један од основних задатака војне управе — денационализација окупираних територија
Један од основних задатака војне управе — денационализација окупираних територија, у Новом Саду је спроведена путем протеривања око 15.000 грађана, углавном Срба. Мађаризација града делимично је остварена досељавањем мађарског становништва из Мађарске, путем административног особља упосленог у разним органима окупаторске власти. Главни правац мађаризације ишао је уклањањем или уништавањем свега онога што је ма и најмање подсећало на Југославију. Сви називи места замењени су именима која су важила за време Аустро-Угарске. Из центра Новог Сада уклоњен је споменик Светозару Милетићу. И улице и тргови добили су нова имена. Почетком маја 1941. све радње, предузећа, фабрике и си. морали су имати фирме исписане искључиво на мађарском језику. Уместо динара, који је повучен, као платежно средство важиле су пенге.
Осим средстава јавног информисања, која су сва била у служби окупатора, и биоскопи су на своме репертоару морали имати најмање 33% мађарских игранх филмова. По наредби Золтана Деклеве од 1. јуна 1941, забрањено је приказивање филмова који су имали српски текст. Другим речима, могли су се приказивати само филмови са мађарским текстом. Мађарски елемент, првенствено мађарска буржоазија и буржоаска интелигенција, био је фаворизован на свим пољима економског, друштвеног и културног живота. Није било ни једног значајнијег предузећа које није проглашено значајним за вођење рата и у којa нису били постављени повереници (комесари) војних власти. По народности ти комесари су били, без изузетка, Мађари или Немци.
Народни судије и комесари при судовима су постављани крајем септембра 1941. године. Тада ће привредни комесари бити постављени и код новчаних, индустријских, саобраћајних и трговачких предузећа и то опет претежно код Срба и Јевреја. Многи случајеви преузимања предузећа, радњи и слично од стране комесара вршени су уз одговарајући притисак и претње. Власници су предавали сав инвентар комесару, повлачили своје потписе, другим речима, били лишавани права на доскоро своју имовину, иако су формално и даље били њени поседници. Брутална привредна дискриминација надовезивала се на политику геноцида.
Током 1941. године, сем што су, практично, постављањем комесара многи власници били лишени својих предузећа и друге имовине, бројна индустријска предузећа у Бачкој насилно су променила власника. Између осталих у Новом Саду су млинови узети у закуп од стране новооснованог Бачког млинског дд, док Електрична централа, иначе власништво америчког капитала, и Свилара постају својина мађарске државе. У Новом Саду је суспендован рад Матице српске а сва материјална добра српске патријаршије и српских манастира стављена су под секвестар.
Ни локални промет робе није избегао систем државног протекционизма и националне дискриминације. И док су власници крупних предузећа, фабрика, велетрговине и си. били погођени увођењем привредних комесара, дотле су ситни трговци дрвета, текстила, обуће и др. били обавезни да одобре право на продају артикала којима су трговали. Како је уз молбу за ту обнову требало приложити доказ хришћанског порекла и уверење о „беспекорности са националног мађарског гледишта“, јасно се може сагледати дискриминација чак и према буржоазији немадaрских народности.
У акцији мађаризације посебно активну улогу имао је DMKS. Маја 1941. подружница DMKS у Новом Саду упућује „позив браћи Мађарима“, потписан од стране др Ивана Нађа. У позиву се налазе и ови редови:
Јужно-мађарско културно друштво, подружница Нови Сад, покреће акцију општег помађаривања имена. Овом акцијом обухватамо све оне наше чланове који, из било ког разлога, не носе име које звучи мађарски. Позивам наше чланове да помогну онима који су себи ставили у задатак да ову државу мађаризују. Главно је да сваки на први поглед може да докаже ко је Мађар.“
Извор: Мила Чобански, Звонимир Голубовић: Нови Сад у рату и револуцији, 1941-1945




