Како сам преживео Новосадску рацију

Како сам преживео Новосадску рацију

Свој тринаести рођендан требало је да прославим 24. јануара 1942. године у Новом Саду. Становао сам код свог стрица. Отац ме из родног Зрењанина послао код њега, а сестру код тетке у Суботицу, јер је мислио да ћемо тако имати више шанси да преживимо. Нисам знао где су ми родитељи, не знам поуздано ни данас да ли су тада већ били убијени. Тринаести рођендан је за Јевреје нарочито свечан, момчиће примају међу мушкарце, слави се бар мицва. Стриц је био ожењен Швабицом и због ње је прешао у католичку веру. Мене је пре бекства из Зрењанина на брзину у својој дневној соби крстио реформатски свештеник Золтан Сабо и „случајно“ датум крштења ставио одмах после датума рођења. С том крштеницом сам се као Мађар реформатске вере уписао у трећи разред новосадске Мађарске гимназије, што одговара данашњем седмом разреду основне школе.

Тринаести рођендан не памтим због бар мицве, не бих ни да није било рата, да сам остао са родитељима, јер нису били верници, нису практиковали јеврејске обичаје, обоје су били лекари, обоје су студирали медицину у Немачкој. Памтим га по томе што се на тај дан завршило тродневно масовно убијање Срба, Јевреја и Рома познато као „новосадска рација“. Тада први пут само случајно нисам убијен, прилика је касније било још доста.

Дакле, 21. јануара те 1942. године моја два брата од стрица и ја кренули смо од куће у школу око пола осам. Настава је почињала у осам. Становали смо у улици коју су сви звали и данас зову Булевар, а која је кроз деценије стално мењала своје званично име, у кући стотинак метара удаљеној од палате коју смо тада звали Бановина, а која је данас ваљда Извршно веће Војводине, или тако нешто. Било је веома хладно, требало је да прођемо кроз завејани Дунавски парк према школи која се налазила поред православне цркве. На првој бандери приметимо објаву да је од данас ујутро за сваког, без изузетка, забрањено свако кретање улицама Новог Сада. Значи, нема школе. Хура! и натраг кући.

За време „Новосадске рације“ полицајци су долазили и у стан мог стрица, где сам тог јанура 1942. Године боравио. Полицајци су углавном били учтиви, а жандари убице. Питали су ко ту све живи, погледали легитимације, за децу – стричеве синове И мене – била је довољна ђачка књижица. Кад су други пут дошли, завирили су и у понеки орман, захтевали да се скину кофери и погледали чега у њима има, питали да ли у кућИ има оружја. То је било све. На снази је била потпуна забрана кретања, моја браћа и ја појма нисмо имали шта се догађа на улицама новог сада. Увече смо пригушено слушали радио лондон, али не због вести, него због џеза.

КУПАЊЕ НА ШТРАНДУ: Ми уопште нисмо знали шта се догађа. У току три дана два пута су зазвонили наоружани мађарски полицајци. Мађарски полицајци и жандари се нису разликовали само по униформама – полицајци су носили плаве униформе, жандари жуте као војска, али на главама су имали црне шешире са петловим перјем. Полицајци су углавном били учтиви, а жандари убице. Ваљда смо ми били „фини крај“, па су нас жандари заобишли. На спрату изнад стричевог стана сместио се неки важан високи чиновник који је послат из Будимпеште. Полицајци су питали ко овде станује, погледали легитимације, за децу – стричеве синове и мене – била је довољна ђачка књижица. Кад су други пут дошли, завирили су и у понеки орман, захтевали и да се скину кофери са ормана и погледали чега у њима има, питали да ли у кући има оружја. То је било све. Увече смо пригушено слушали Радио Лондон, али не због вести, него због џеза. Већ сам тада запамтио име Глена Милера. Или радио-станицу „Wехрмацхтсендер Группе Сüдост“ – радио-станицу немачке војске „група југоисток“ на таласној дужини Радио Београда – због Лили Марлен и других сентименталних песама.

На мој рођендан, 24. јануара, опет смо могли да идемо у школу. Мало-помало смо сазнали истину. Неколико ђака се није појавило. Није никада више. У Улици Светозара Милетића, педесетак метара удаљеној од наше школе, побили су – колико смо ми као деца схватили – готово све становнике. Не могу да се сетим ко је и којим редоследом почео да говори о свему томе.

Не знам ни ко ми је први испричао да су многе одводили на дунавско купалиште „Штранд“, тамо их побили и бацали у рупе ископане у залеђеном Дунаву. Само неколико месеци раније тамо смо се купали. Неколико месеци после „рације“, лета 1942. године, поново сам се купао на „Штранду“, баш као и лета 1943. Тада уопште нисам мислио на побијене, чак се нисам тешио да је Јован Јовановић Змај у овом истом Новом Саду испевао стихове „Хај, на гробљу, на голему….“

Лета 1944. године сам „оправдано изостао“ са „Штранда“, јер су ме у априлу из тог истог стана, у коме сам дечачки равнодушно, чак весело преживео погром у непосредној близини, полицајци, још увек не жандари, одвели прво у синагогу, па у један логор у Суботици, одатле у логор у мађарском граду Баји, где су нас преузели жандари, па нас предали есесовцима који су нас стрпали у воз правац Аушвиц… То су они возови тако познати из безброј филмова.

Тек сам лета 1947. опет стигао да се окупам у Дунаву на „Штранду“. Зашто? Зашто да не?

МАЛО СЕ ПРЕТЕРАЛО: Моји школски другови Мађари после оног јануара за време окупације су и међусобно почели да говоре српски да би тиме исказали свој ужас, а можда и да би показали да су другачији од „оних са севера“, Мађара из Мађарске, јер убице у униформи, пре свега жандари, али и припадници редовне војске и речне ратне морнарице, нису били мештани.

Тада нисам знао ниједно име убица. Знао сам да је командант града генерал Ференц Бајор. Сваке вечери су пред Бановином војни трубачи свирали повечерје, генерал се ту понекад појављивао, ја са својих тринаест, па четрнаест година волео сам са стране да посматрам војну церемонију.

Непосредно после рата сам затражио и добио улазницу за суђење генералу Бајору и групи његових саучесника који су осуђени на смрт вешањем. Можда бих као повратник из концентрационих логора добио дозволу чак и да присуствујем извршењу смртне казне, али нисам ни покушао.

Не знам колико је тачно људи убијено у току погрома у Новом Саду, а неколико дана пре тога у Жабљу и другим шајкашким селима. Званични мађарски извештаји помињу 3309, српски спискови 3808 жртава. Довољно је рећи „неколико хиљада“. Неколико хиљада стараца, жена, деце, беба…

Изговор мађарских власти био је да су се на југу Бачке запазиле партизанске групе. То је вероватно тачно. Али исто тако тачно је да се под изговором да се врши рација и траже непријављене особе убијало из пушака, митраљеза, секирама, ножевима, да су неке људе одмах, без испитивања масакрирали на улицама, а неке друге одвлачили пред некакву комисију која их је слала у смрт. И да се после пљачкало. За разлику од невиних Срба, Јевреја и Рома и понеког Мађара, који није стигао да се на време легитимише, колико ја знам, ниједан илегалац, припадник КП или Скојевац, није ухапшен, јер су на време били обавештени о опасности и успели да се склоне.

Вест о масакру у Новом Саду се брзо проширила у Мађарској. Народни посланик Ендре Бајчи-Жилински написао је писмо шефу државе, Миклошу Хортију, да је таквим погромом укаљана част мађарске нације. И заиста, усред рата у фашистичкој Мађарској поведена је војна истрага. Ваљда су на врху помислили да се претерало. Децембра месеца 1943. изречена је пресуда, дванаесторица официра, осуђени су на затворске казне. Тако и капетан Шандор Кепиро на десет година робије.

Због неповерења у Хортија, који је гајио наду да Мађарска може да склопи посебан мир са савезничким снагама, немачка војска предвођена есесовским јединицама извршила је пуч у Мађарској и власт предала политичарима који су били по вољи Берлину. Хортија нису одмах формално сменили, то су учинили касније.

Мени је у аустријском бањском месту Алтаузе (Алтаусее) бивши есесовски потпуковник Вилхелм Хетл (Wилхелм Хöттл), кога сам посетио уз посредовање једног тамошњег угоститеља, а који није тачно знао ко сам, испричао да је он саставио тим у коме је био и један југословенски Албанац, који се код Хортија појавио као да је изасланик Титових партизана, и да је Хорти заиста тражио преговоре, што је за Немачку био доказ да му се више не може веровати. Али то је опет трећа прича, овде сам само хтео да потврдим да је Хорти стварно сањао о сепаратном миру.

ПРАВНИК, БАНКАР, ЖАНДАР: Све је то данас поново актуелно због процеса који је у Будимпешти почео против жандармеријског капетана Шандора Кепироа, једног од команданата убица у Новом Саду. Он има 97 година, вероватно је реч о последњем суђењу злочинцу из Другог светског рата, јер су остали умрли, многи природном смрћу, као злогласни Јозеф Менгеле, који се утопио блажено се купајући у топлом мору.

Развојни пут Шандора Кепира није указивао да ће постати организатор масовног убиства. Рођен 1914. године, већ је 1937. завршио правне науке и докторирао на Универзитету у Сегедину. То му није било довољно, па се уписује на посебан курс Трговачке академије у Будимпешти да би га са тако одличним образовањем примили у „Мађарску општу кредитну банку“. Она је била и још данас јесте веома угледна финансијска установа, основана је 1839. године и одржала се кроз сва тешка времена – мађарску револуцију 1848. године, финансијске кризе и инфлације, све режиме. Кажу да је у томе успела, јер је иза ње стајала и увек јој омогућавала међународне везе група „Ротшилд“. Али наш млад правник, који располаже и потврђеним знањем из економије, не покушава да каријеру изгради на пољу банкарства, него се убрзо пријављује и фебруара 1939. године бива примљен у двогодишњу официрску школу мађарске жандармерије.

Кепиро у својој краткој биографији написаној 2007. године не пориче да је био на лицу места злочина, већ кратко бележи: „Маја 1941. постајем поручник, тог децембра ме премештају у жандармеријску школу у граду Мако за официра-наставника. Јануара 21-23. 1942. учествовао сам у рацији у Новом Саду. 1. августа 1943. господин регент Миклош Хорти ме произвео у чин капетана…“

За мене је у овом случају суштина да није реч о необразованој будали која је убијала по наређењу, него очигледно амбициозном човеку, који са убеђењем служи једном наопаком идеалу. На такве ликове наилазимо и међу есесовским официрима у Немачкој и Аустрији. Нимало ме не изненађује што успева да избегне ратно заробљеништво, побегне у Аргентину, тамо изгради каријеру у текстилној индустрији, 1950. се жени, кћерка му је данас шеф персонала у некој америчкој фирми, син зубар у Буенос Ајресу. Вероватно убеђен да је све заборављено, да је ипак био само малени шраф у огромној фабрици смрти, 1996. се са својим мађарским пасошем и правим именом и презименом враћа у домовину, како лично пише: „…да би моја деца имала где да се сместе ако пожеле да дођу кући.“

Оптужбу подигнуту још за време Хортијевог режима одбија као неосновану, пре свега због тога што наводно војни суд није ни требало да суди жандарима, који су били под другачијом командом и јурисдикцијом, осим тога да оптужница није била појединачна, него „колективна“, уосталом, он је „само вршио своју дужност“, а не само да није лично убијао, него, напротив, понеког чак и спасавао. Како сам каже, отерао је жандармеријску патролу која је намеравала да одведе на „Штранд“ породицу Танурџић, која је била власник хотела „Рекс“. Ја му верујем у том једном случају, Танурџићи су били једна од најбогатијих породица у Војводини, па вероватно није морао да их опљачка, него је неки златник добио у знак захвалности…

Мени је нарочито занимљива следећа Кепирова реченица: „Десет година сам овде живео мирно, нико ми није сметао, али су недавно у синагоги, која се налази преко пута мог стана, одлучили како да ме оптуже. Светска штампа испуњена је најнезамисливијим лажима и подлим клеветама, које немају никакву подлогу…“ Значи, по сопственом доживљавању човек је жртва међународног јеврејског лобија. На основу тога је Кепиро тужио за клевету Ефраима Зурофа, који га је открио.

ДЕСНИЈИ И БОЉИ: Следеће питање је зашто је тај старац, коме прети доживотна робија, толико самоуверен? Он вероватно мисли да су у данашњој Мађарској довољно јаке снаге које ће га подржати. Да је бар донекле у праву доказује да пред судницом неке групе демонстрирају у његову корист. Реч је о члановима екстремно десне, националистичке партије Јобик („Јоббик“) (та реч може да има два значења „бољи“ или „деснији“) Партија је основана 2003. године и има своју „гарду“ на сличан начин као што су есесовци били гарда Хитлерове Националсоцијалистичке радничке партије Немачке НСДАП пре него што је дошао на власт. Партија Јобик се залаже за укидање уговора из Трианона после Првог светског рата, значи, успостављање „светостефанске“ Мађарске, (која укључује, на пример, целу Хрватску и Војводину), изразито је антисемитска и антиромска. У парламенту има 47 од 386 мандата, односно 12,18 одсто.

Двотрећинску већину у парламенту – 263 мандата, 68,13 одсто – има грађанска, такође десна партија „Фидес“, која је већ променила мађарски устав, поред осталог тиме значајно сузила права уставног суда и на основу тога има или у будућности може да има велики утицај на судство. Убеђен сам да мађарске судије размишљају и о сопственој будућности. У том контексту сам радознао на исход суђења матором, наглувом, пензионисаном, жандармеријском официру. Такав на мој тринаести рођендан свакако није био, али то је било веома давно.

Најтиражнији мађарски дневни лист „Народна слобода“ (Нéпсзабадсáг), који се сматра блиским социјалистима, у вези Кепироа и новосадске рације пише 9. маја док записујем ове речи да у случају новосадске рације чак и није реч о ратном злочину, него о оридинарном масовном убиству.

Што се тиче самог Кепироа, мени је лично свеједно да ли ће осрамоћен умрети у свом стану преко пута будимпештанске синагоге или у затворској болници. Међутим, што се тиче односа наше, српске, мађарске, али и светске јавности према ратним злочинцима, очекујем пресуду са извесним узбуђењем. Она ће бити важан сигнал из земље која је наш северни сусед, а тренутно председава Европском унијом.

Иван Ивањи