Крај неутралности: како је Мађарска ушла у рат против Југославије

Крај неутралности: како је Мађарска ушла у рат против Југославије

Упркос мађарско-југословенском уговору о вечном пријатељству склопљеном 10. децембра 1940, у Берлину и Будимпешти су се водили ужурбани дипломатски преговори о проласку нападачких немачких трупа и начину мађарског војног учешћа. Хорти је већ сутрадан након преврата који је предводио Симовић, 28. марта, саопштио Хитлеру да је Мађарска спремна да испуни немачке захтеве, а између немачког и мађарског генералштаба започели су разговори о изради заједничке акције. Иако је премијер Телеки био свестан последица учешћа у нападу на Југославију — што је значило крај оружане неутралности и у суштини крах његове спољнополитичке концепције — покушао је да акцију прикрије само формалним условима. На његов предлог Врховни савет одбране донео је одлуку да мађарске трупе неће бити под немачком командом, већ ће и даље бити под Хортијевом. Мађарски напад је условљен трима околностима: престанком постојања независне југословенске државе; вестима о прогону Мађара у Југославији; односно настанком војно-политичког вакуума на територијама које су полагали право. У датом тренутку Телекијева два основна спољнополитичка циља дошла су у нерешив сукоб: избегавање оружаног сукоба и остварење ревизије. Премијер је могао да бира између две могућности: да попусти Хитлеровим захтевима и тиме оствари последњу ревизију, али да заувек изгуби наклоност западних сила; или да се супротстави Немачкој, изгуби Јужну област и изложи земљу немачкој окупацији, али стекне симпатије западних савезника. Телеки лично није могао да разреши ову тешку политичку и моралну дилему и у ноћи 3. априла 1941. извршио је самоубиство. Трагично Телекијево самоубиство није променило намеру мађарских владајућих кругова да учествују у нападу на Југославију. Већ 2. априла немачке трупе пролазиле су кроз Мађарску. Пошто нова Бардошијева влада није добила вести о наводним злочинима над Мађарима, проглашење независне Хрватске послужило је као изговор за напад. На седници владе 10. априла Бардоши је настојао да ослободи владу моралне одговорности која произлази из уговора о вечном пријатељству, правдајући напад распадом југословенске државе. Како је рекао: „Развој ситуације омогућио је да учествујемо у војној акцији на начин и у тренутку када је Југославија као државна творевина престала да постоји, те смо тиме поново стекли пуну слободу деловања.“ Гувернерска прокламација прочитана сутрадан сву одговорност за мађарску војну акцију пребацила је на југословенску владу. Уговор о вечном пријатељству проглашен је ништавним, јер је, како је наведено, „склопљен са тадашњом Југославијом и њеном мирољубивом владом“. Пошто је стварањем хрватске државе Југославија престала да постоји, „постало је наша заповедна дужност да поново преузмемо у своје руке судбину територија отцепљених од Мађарске 1918. године и положај бројног мађарског становништва које тамо живи“. На крају је покушано и умирење српског народа: „Акција мојих војника није усмерена против српског народа, са којим немамо спор и са којим желимо да живимо у миру у будућности…“ Нажалост, каснији догађаји то нису потврдили.

Извор: adattar.vmmi.org

Превод са мађарског редакција портала novosadskaracija.com