Крвава Рација је започета у Чуругу, 4. јануара 1942. године

Крвава Рација је започета у Чуругу, 4. јануара 1942. године

Чурушки и жабаљски покољи послужили су као својеврсна монструозна вежба мађарских оружаних снага за наставак морбидних зверстава и погрома широм јужне Бачке.

Због тога су у народ пуштане гласине о припремању устанка Срба из Шајкашке на Божић и да ће се Србима догодити крвави Божић. За почетак покоља у јужној Бачкој искоришћен је случајни сусрет и сукоб мађарског извиђачког одреда са припадницима Шајкашког партизанског одреда на Пустајићевом салашу у околини Жабља. Нападом на слабо наоружане припаднике Шајкашког одреда, окупаторска војска га је брзо разбила и нанела му тешке губитке. Ово је злочинцима било довољан повод да покрену такозвану Рацију, у којој ће, на најмонструознији начин, живот изгубити неколико хиљада недужних цивила, Срба, Јевреја и Рома. Крвава Рација је започета у Чуругу, 4. јануара 1942. године, и тако је ово питоме бачко село на обали Тисе постало симбол страдања и етничког чишћења Срба и Јевреја у Бачкој, као што су то Јасеновац и Пребиловци у Независној Држави Хрватској.

Кроз брутално страдање Чуружана може се, у великој мери, сагледати целокупан процес етничког чишћења Бачке од Срба и Јевреја. Чуруг и суседни Жабаљ, нису само места где је настављен погром из 1941. године, односно где је 1942. године започет његов други чин, под еуфемистичким називом Рација, него и места у којима су примењиване, па касније и другим селима и градовима пресликане ужасне, свирепе, окрутне и чудовишне методе мучења,касапљења и помахниталог убијања недужних људи и великог броја деце свих узраста, чак и оне у мајчинским утробама.

Бацање цивила у Дунав

За извршење злочина, зверска убијања секирама, ножевима, цепаницама, левчама и другим хладним оружјем, сакаћења, силовања девојака и жена, масакрирања тела, бацања под лед Тисе и, касније, Дунава и многа друга мучења несхватљива људском разуму, пљачку имовине и изнуђивање новца за откуп живота, употребљене су војно-полицијске снаге, а у великој мери и локално мађарско и немачко становништво, које је преко ноћи наоружано и постављено за представнике нове власти и чуваре новог поретка. Тако су тих ледених јануарских дана, на преко двадесет степени испод нуле, широм јужне Бачке: у Шајкашкој, Новом Саду, Темерину, Србобрану и Бечеју, на најсвирепији начин убијени и под лед Дунава и Тисе бачени (неки су још били живи) Срби, Јевреји и Роми. У појединим случајевима су страдали и недужни Русини, Словаци, Хрвати, Немци, Мађари и други, међутим, нису систематски убијани као припадници одређеног народа или вере, него услед сплета разних несрећних околности. Неки су постали жртве пљачкашких хорди, а неки су, храбро остајући уз своје суседе и пријатеље, убијани на лицу места или заједно са њима одвођени на губилиште и бацани под лед. Ово показују и спискови познатих жртава који нису потпуни и вероватно никада неће ни бити коначни, али је јасно да су злочини најчешће вршени у местима у којима су већинско становништво били Срби. У погрому нису страдали припадници неких војних или паравојних одреда, или само политички противници (било које политичке оријентације) и њихови следбеници, него, пре свега, обичан свет: учитељи, лекари, свештеници, адвокати, занатлије, паори и други.

Топалов магацин у Чуругу: Фото М. Мијушковић

Чурушки и жабаљски покољи послужили су, дакле, као својеврсна монструозна вежба мађарских оружаних снага за наставак морбидних зверстава и погрома широм јужне Бачке. Чуружани су први претрпели опака и страшна мучења у такозваној Рацији, о чему сведоче и спискови жртава са описом свирепости џелата и страхотама кроз које су прошле жртве. За извршење злочина, према изјавама сведока, доведени су Мађари из Темерина у неколико великих камиона. Масовна стрељања у Новаковом и Лампеловом магацину, као и убијања по улицама, двориштима и кућама, вршена су по унапред припремљеном плану.

Жртве су довођене до школе и општине или ових магацина. Успут и на лицу места су премлаћиване и мучене, а затим би биле утеране у магацин. На улазу магацина је био постављен митраљез, а крвници би само чекали команду за пуцање. Затим би се лешеви избацивали напоље, где су унапред била спремна кола и камиони којима су одвожени на обалу Тисе и бацани под лед. Они који би неком срећом преживели митраљеску ватру, били су подвргавани новим мучењима и клању.

Одломак из књиге Протојереја Владана Симића „Споменица погрома у Бачкој 1941/42. године“