КУЛТУРА СЕЋАЊА НА СТРАДАЊА СРПСКОГ НАРОДА У БАЧКОЈ

КУЛТУРА СЕЋАЊА НА СТРАДАЊА СРПСКОГ НАРОДА У БАЧКОЈ

 

 

 Мирослав Илић о Култури сећања на погром у Бачкој

 

 

 

О злочинима који су извршени 1942. године у Новом Саду и Шајкашкој дуго се ћутало. Зашто је тако било и колико времена треба да прође да би се саопштили тачни подаци и прави називи?

У друштвено-политичком и културном амбијенту после Другог светског рата тема српског страдања и култура сећања су сматрани друштвено неприхватљивим. Ова тема је у почетку била забрањивана најгрубљом могућом силом, убиствима и индоктринацијом, да би касније постала и лично и друштвено неприхватљива и непожељна. Титова унутрашња политика је била антисрпска, а његови комунисти су били виртуози у борби против Српства. Они су, преузимајући власт 1944/1945. године, били у потпуности спремни за разбијање и разградњу српског националног идентитета, јер су то као свој програм имали и пре избијања рата. Логор Јасеновац, који је по монструозности убијања Срба, Јевреја и Рома превазишао и Аушвиц, о чему говори и професор Гидеон Грајф, био је увелико активан и 1945. године. Ни данас нема одговора на питање зашто су партизани дозволили рад Јасеновца чак и након што су логори у Немачкој престали да постоје, зашто су га уништили после рата, зашто од њега нису створили меморијални комплекс попут Аушвица, например. Затим, Србима наметнутим авнојевским, потпуно неприродним и неправедним границама разграђен је српски етнички простор. На територијама ван Народне Републике Србије, односно уже Србије, а где су били већина, Срби нису добили статус аутономије. Напротив, знамо да је једино Србија раздељена на три јединице, добивши две аутономне покрајине, на југу и на северу. У Црној Гори и Македонији Срби су асимиловани. Недавно смо могли да прочитамо интервју са прослављеним македонским и српским, односно југословенским фудбалером Бошком Ђуровским, који је испричао да је његова породица српска, да се за време Титове диктатуре није смело говорити о српском пореклу нити о томе како су не само њима него и многим другим породицама мењана презимена; брисано је „ићˮ на крају презимена и додаван је наставак „скиˮ. Није се смело говорити ни о епопеји Првог светског рата.

Овде треба поменути и идеју аутономије Војводине. Војводина је уствари Српска Војводина, то мора увек да се нагласи. Она има свој национални префикс. Идеја аутономије Војводине је под титоистима добила у потпуности антисрпски карактер, по чему се види та њихова „генијалностˮ у борби против свега што је српско. Сава и Дунав се у аутономашким политичким круговима доживљавају као граница, што је апсурд. У време Аустроугарске, када је на Сави и Дунаву заиста била граница, када су стварно били подељени, Срби на то нису пристајали, нису то прихватали као непроменљиво стање ствари, већ су се борили за остварење вековног сна, за уједињење Срба и живот на јединственој територији.

У идеолошком амбијенту после Другог светског рата тема српског страдања се кретала од забрањене до непожељне. Знамо да је за суд о појединачним историјским догађајима потребна дистанца. Нама је временско дистанцирање неопходно управо због идеолошке (не)прихватљивости. Наиме, у време Броза тему српског страдања је требало маргинализовати до крајњих граница. Био је наметнут став да тема геноцида над српским народом угрожава тековине револуције и руши концепт братства – јединства, у којем није било места апсолутно лажној, вештачкој симетрији усташе – четници. Да је после Другог рата афирмисана тема српског страдања, да је говорено о антисрбизму као што је говорено о антисемитизму, многе ствари би биле другачије. Међутим, Тито је забранио јавну расправу о страдању Срба, о злочину окупационих сателита над српским народом. Због тога смо и имали ратове 1991. као наставак ратова из 1914. и 1941. године.

Када говоримо о Новосадској рацији, неопходно је рећи још једну чињеницу. Рације, заправо, није било. Рација је полицијска акција, претресање или хапшење једног броја људи ради спречавања неког кривичног дела или утврђивања нечије одговорности. Овде је реч о вишегодишњој систематски планираној војно-полицијској акцији, усмереној ка етничком чишћењу Срба на територији јужне Бачке. Ради се, заправо, о Погрому над српским народом.

Када говоримо о Погрому у јануару 1942. године, какав је карактер злочинâ који су тада извршени?

Звонимир Голубовић, наш најпознатији истраживач Погрома над српским, свакако и над јеврејским и ромским народом током 1942. године, у својој књизи Рација у јужној Бачкој 1942. године, на страници шездесет трећој, наводи геноцидне мере мађарских окупационих власти у Бачкој. На другом месту он, такође, употребљава појам геноцид, под којим подразумева убиства, пљачке и друге облике терора. Исто тако, он помиње дуго актуелан план о протеривању сто педесет хиљада Срба и о формирању тринаест логора у Бачкој. Затим помиње забрану новинских листова на српском, словачком и русинском језику, јер је државна политика Мађарске тог времена била расистичка према Словенима. Потом каже да је велики број радника словенских народности остао без посла и могућности зараде. Вођена је агресивна медијска кампања против Срба и других немађарских народа. Када Звонимир Голубовић употребљава појам геноцида, он узима у обзир читав контекст припреме амбијента у ком ће страшни злочини, који су заправо увод у злочине над српским народом, бити оправдани.

Мађарске политичке елите се више од две деценије од потписивања Тријанонског споразума 1920. године нису помириле са стањем ствари. Мађари су тада изгубили две трећине територије и власти су вршиле масовну пропаганду код свог народа, нарочито код омладине, која је усмеравана на развијање осећања мржње и реваншизма према немађарским народима. Историја нас учи да је између таквог размишљања и самог извршења злочина граница врло танка. Када имате елите које заговарају културну и расну супериорност у односу на непријатеља, добро знате да ћете код својих грађана разбуктати пламен антихуманистичких осећања према суседном народу само зато што је он друге вере. Доста је таквих примера. Дубоки су узроци осећаја културне супериорности западне цивилизације према источној, која је у политичким теоријама, пре свега конзервативним римокатоличким, негована са циљем да се докаже да су источни народи инфериорни, да су заостали. Франо Супило, битна фигура у изградњи Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, писао је да је „српска култура стерилна у односу на римокатоличкуˮ. То је чист расизам. Кампања тада вођена није се много променила ни до дана данашњег. Немојмо заборавити да су хабзбуршки генерали у походу на Србију 1914.  године објавили рат „нижој, источној, византијској цивилизацијиˮ. Дакле, наглашена је била нетрпељивост према словенском истоку, према „раси ниже вредностиˮ, која има „погрешну Црквуˮ. Духовни родоначелник овог поимања је конзервативни католички мислилац Жозеф де Метр и његово дело О папи. Он тврди да почеци потичу од инфериорне јелинске паганске религије, што се касније пренело на православни простор. Милорад Екмечић каже да се без познавања Метрове књиге не може схватити почетак идеологије модерног хрватског национализма. Ова књига била је деценијама после Другог светског рата маргинализована и прећуткивана.

 

 

Ни после осамдесет година ми још увек немамо ни прави назив самог догађаја, а немамо ни тачне податке. Зашто је тако?

У доброј мери суштина одговора на ово питање је дата у нашим претходним размишљањима. Дакле, с једне стране веома је тешко променити деценијама укорењену праксу. Није лако променити погрешне, али дубоко уврежене ставове зрелог човека. Замислите како је тек тешко мењати читаво друштво. То је прва ствар коју не можемо занемарити. Рекли смо да је појам рација потпуно неприкладан догађајима из 1942. године. Наиме, при описивању злочина над Србима је извршена терминолошка злоупотреба. Та матрица је одржавана захваљујући титоистичкој власти. Захваљујући, пре свега, бризи наше Цркве, наше Епархије бачке, која никада није престала да врши помен над невино страдалим Србима, остварили смо могућност да слободно и отворено кажемо да тај злочин није био рација већ Погром. Исто тако, Град Нови Сад и Република Србија показују високи степен разумевања и заступају став о неопходности неговања сећања на минуле догађаје. У том погледу су битне активности Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације усмерене ка оснивању Меморијалног центра. Његов успешан рад ће бити двоструко важан. С једне стране, Меморијални центар ће радити са ученицима основних и средњих школа са територије Новог Сада, Шајкашке и читаве јужне Бачке, али не само са њима већ и са свом српском децом у Србији и са читавог српског културног простора. Овај циљ је хуман и племенит. Не смеју се потценити рђава историјска искуства, не могу се ставити у страну ради неког лепог живота данас и идеје: „Хоћу да живим сад!ˮ Наравно да хоћу да живим, али ја сам словесно биће, икона Божја. Морам да знам ко сам и одакле сам, да имам историјску и породичну свест, која јесте историјска; историчност почиње у породици, почиње у Цркви; историчност, која има своју и хоризонталу и вертикалу, има дубоко утемељење у породици. Са друге стране, неопходно је институционализовати садржај културе сећања. Нови нараштаји ће на темељу искључиво историјских, проверљивих, непорецивих научних чињеница, а не на основу идеолошке коректности или подобности, моћи слободније и исправније да сагледавају и оцењују тему српског страдања. Биће оспособљени да правилно реагују на нове опасности и да препознају све облике србофобије и антисрбизма, којих има много. Готово на свакодневном нивоу можете бележити по неки случај антисрбизма, нажалост, и у самој Србији. По мом дубоком уверењу, Меморијални центар ће бити угаони камен српске културе сећања у 20, односно 21. веку, који ће засводити сва српска страдања прошлог века. Ради се о потреби неговања културе сећања. Свест о њој је, чини ми се, у овом тренутку најснажније развијена управо у Новом Саду као неформалном центру Српства и српске културе.

Погром је био 1942. године. Када је почела да се обележава годишњица страдања у Погрому и да ли знате на чији предлог, како је уопште обележавана?

Први помен и уопште редовне годишње парастосе невиним српским жртвама страдалим током Погрома 1942. године вршила је Епархија бачка. Град Нови Сад се укључио тек 1967. године и онда је, из неких разлога, уследила пауза до 1971. Од тада Град Нови Сад сваке године врши комеморацију, а заједно са Српском Православном Црквом, односно Епархијом бачком, тек од 1991. године. Читањем Слободне Војводине, тада најпознатијег листа, претече данашњег Дневника, сазнајемо да је сећање на пострадале током Шајкашко-новосадске рације први пут јавно обележено још током рата. У некадашњем Спомен-дому краља Александра у Новом Саду, сходно новим револуционарним друштвеним односима, 23. јануара 1945. године одржана је прва комеморација жртвама Рације. Истог дана, у Саборној цркви у Новом Саду, служен је парастос за погинуле, док је у просторијама Јеврејске општине организован помен за пострадале. Комеморацију је отворио секретар Јеврејске општине Јулије Бауер, а др Лавослав Мојзеш, потпредседник Јеврејске општине, изјавио је да је први пут дата шанса да се јавно оплакују жртве из 1942. године. На насловној страни листа Слободна Војводина од 23. јануара 1945. налазио се чланак о сећању на Рацију. У наредној, 1946. години Слободна Војводина доноси текст који само по наслову говори о Рацији и то ће бити последњи текст који је спомињао обележавање сећања на Рацију пре дуже паузе. Дакле, Комунистичка партија Југославије, Титови комунисти су до 1971. године у јавном простору ћутали о Рацији. У Жабљу је 1962. године откривен споменик који званично није био посвећен жртвама Рације већ борцима Шајкашко-партизанског одреда. Том догађају је присуствовало двадесет пет хиљада људи. Народ је осећао потребу да присуствује таквом чину. Данило Кекић, министар за индустрију у савезној влади, иначе родом из Чуруга, у свом говору је рекао да је окупатор од 5. до 7. јануара 1942. године убио три хиљаде лица, а да је укупно у Шајкашкој и Новом Саду, током трајања рата, убијено око десет хиљада цивила. На тај начин је масакр почињен у Рацији коначно стигао до главних вести и почео да заузима место и у колективном јавном сећању, али за сада само у контексту народноослободилачке борбе. Међутим, и то је био велики помак. У Новом Саду је годишњица Новосадске рације први пут званично била обележена 1967. године. Комеморативну свечаност је организовао Општински одбор савеза бораца НОР-а и Општински одбор Социјалистичког савеза. Пред око осам хиљада присутних грађана одата је почаст погинулима, управо на двадесет и пету годишњицу од страшног злочина. Међутим, није било присутних представника Епархије бачке. У следеће четири године опет се у листу Дневник не помињу ни Рација ни њено обележавање. Тек 1992. године организована је комеморација уз присуство градских власти, представника Епархије бачке, односно Српске Православне Цркве, Јеврејске заједнице и Јеврејске општине. Пред око пет хиљада окупљених грађана присутнима се обратио тадашњи председник друштвено-политичког већа Горан Васић, који је, између осталог, рекао и да је „Рација један од највећих геноцида на нашим просторимаˮ. У даљем говору Васић је напоменуо да се морамо сећати и Мађара који су ризиковали животе и штитили своје комшије Србе, да се морају штитити хуманост и величина тих људи. У закључку, Васић је напоменуо обавезу да се тачно утврде имена убијених. После полагања венаца присутнима се пригодном беседом обратио и Епископ бачки др Иринеј. У броју тадашњег Дневника први пут смо могли прочитати да је и у знаменитом Јад Вашему, у Јерусалиму, одржана комеморација жртвама Рације. На поменутој комеморацији су се обратила и три Новосађанина, тада позната Израелца: дипломата Цвилокер, новинар Јосиф Лапид и историчар др Јосиф Левингер. У својој поруци са скупа они су поручили Новосађанима:

 

„Ми, новосадски и бачки Јевреји, окупили смо се данас у Јерусалиму, у Јад Вашему, Музеју холокауста, на дан педесетогодишњице Рације и шаљемо вам дубоке изразе наших осећања. Ми нећемо заборавити пријатељство српског народа у нашим најтежим временима пре него што смо добили своју јеврејску државу. Са вама смо данас.ˮ

Педесетогодишњица Рације обележена је низом активности. У јутарњим часовима је блажене успомене патријарх српски Павле служио Литургију у Саборном храму у Новом Саду. Потом је у Историјском музеју Војводине отворена изложба о Рацији, затим је промовисана књига Рација у јужној Бачкој 1942. године Звонимира Голубовића. На крају дана одржана је Комеморативна академија у Српском народном позоришту. Свакако, централни догађај је била комеморација одржана на Кеју. Присутнима се обратио Југослав Костић, тадашњи члан председништва Југославије, који је оценио да се трагични догађаји, који су у јануару 1942. године Нови Сад завили у црно, били геноцид, који се догодио и у многим местима у Војводини. Oн каже да се ти злочини не могу нити смеју заборавити. Београдски рабин, Цадик Данон, поручио је на крају говора:

„Ако се мора умирати онда нека то буде усправно, како су чинили устаници Варшавског гета, борци Масаде, Стеван Синђелић и многи други јунаци јеврејске и српске историје.ˮ

Ми, Срби, као православни хришћани, говорећи о страхотама нашег страдања и стравичним злочинима које су починили припадници мађарског народа, односно представници мађарских окупационих снага, истовремено смо спремни и слободни да афирмативно и у духу хришћанске љубави говоримо о оним Мађарима који су се понели хришћански и људски и потврдили да је заправо наш основни заједнички именитељ хуманост, без обзира на све културолошке, језичке, расне, политичке и друге разлике. Дакле, треба имати један органски, целовит приступ проблематици и рећи све, без мотива да се код домаће јавности пробуде осећања презира, мржње и реваншизма према злочинцима и њиховим потомцима. То никада неће бити наш циљ.

Шта је оно што можемо учинити да  бисмо се невиних жртава Погрома сећали чешће, а не само када се обележавају годишњице?

Споменик „Породицаˮ, који се налази на Кеју жртава Рације, заправо није наменски подигнут као споменик посвећен жртвама Погрома 1942. године већ као споменик жртвама фашизма. Зато је, на предлог Епархије бачке, Организациони одбор за обележавање годишњице Новосадске рације покренуо иницијативу да се на подручју Новог Сада мапирају места страдања наших суграђана, односно да се неколико главних места страдања адекватно обележе прикладним спомен-таблама. Уз помоћ стручних сарадника Одбор је утврдио следеће локације: Милетићева улица, градска плажа „Штрандˮ, зграда касарне у данашњој улици Војводе Бојовића, Успенско гробље, бивше игралиште НАК-а у непосредној близини данашњег стадиона „Карађорђеˮ и Београдски кеј код зграде Дома војске Србије. После 78 година Одбор је 2020. године, уз несебичну помоћ Црквене општине новосадске и уз велику подршку тадашњег градоначелника Новог Сада г. Милоша Вучевића, Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја и председника Јеврејске општине у Новом Саду г. Мирка Адама, поставио прву спомен-плочу посвећену колективном страдању наших суграђана. Она нас опомиње и подсећа на покољ више од стотину недужних житеља Милетићеве улице, са којима је, као што добро знамо, мученички пострадао и знаменити ђакон Саборне цркве Александар Ердељан. Одбор има у плану и измену назива појединих улица, али не можемо предвидети када ће доћи до реализације тих планова,  јер је то процес који мора бити праћен развојем свести целе градске заједнице о страдању Новосађана само зато што су били припадници православне или јеврејске вере.

Који је значај културе сећања за сваки па и за наш српски народ?

 

Значај културе сећања је суштински. Један јеврејски рабин је рекао да је спасење у сећању, јер без сећања нема ни личног ни колективног идентитета. Управо је релативизација идентитета у средишту идеологије савременог, глобалистичког начина размишљања, у којем је човек замишљен као потрошач, као јединка која живи сама за себе и којој никакво колективно сећање не треба. Зато је и тешко афирмисати културу сећања. Наше активно, потпуно освешћено сећање досеже осамсто година уназад, па и дубље у прошлост. Ми чувамо успомену на Светог Саву, славимо крсну славу, вршимо помен на наше светитеље, наше кућне и породичне заштитнике; негујемо Косовски Завет који је данас живљи више него икад. Искуство Цркве у највећој мери је искуство предања. Дакле, личност је преносилац идеје о слободи, правди, љубави, а потрошач је индивидуа која нема никакву потребу да са својим народом гради заједницу.

Данас је на сцени покушај расрбљавања у области културе, историје, у идејном смислу: на место идеје слободе успоставља се идеја наметања кривице и одговорности, ниже вредности, осећање инфериорности, комплекса ниже вредности. То је, истовремено, и покушај ревизије српске историје. Савремена западна цивилизација је врло прецизна. Они су се одредили према историји нацизма и фашизма, њима је блиска ревизија историје. Међутим, од мишљења западног света треба да нам је далеко важнија наша унутрашња позиција; ми треба првенствено да гледамо себе, треба да се вратимо себи, да научимо и схватимо ко смо. С обзиром на то да је суштина Српства у познавању наше Цркве, без сарадње Цркве и државе то није могуће. Први циљ би требало да нам буде снажење нашег српског народа, а онда, када будемо то постигли, ми ћемо успоставити приоритете и знати како и са киме комуницирамо на међународном плану, али ћемо истовремено и наћи путеве да у том свету афирмишемо и представимо тему српског страдања и историју српског народа уопште. С тим у вези, вредно је похвале установљење нових српских државних празника – Дана светих Ћирила и Методија, односно Дана словенске писмености и културе, који се обележава 24. маја, као и Дана националног српског јединства, слободе и националне заставе, који се обележава 15. септембра.

 

 

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа