Лазар Чурчић: ПОГРОМ У ТИТЕЛУ

Лазар Чурчић: ПОГРОМ У ТИТЕЛУ

Тител и Бачка су све до децембра 1941. године били ван сваке информативне службе на српском језику, тако да све што смо тада могли да знамо, знали смо из причања и из разговора. Половином децембра 1941. године почео је у Новом Саду да излази дневни лист Нова пошта. Те године смо са Новом поштом дочекали и Божић. Ја сам у то време учио трговину у једној великој немачкој фирми у Тителу. Нису у оним данима били много пажљиви према Србима. Рецимо, морали смо да радимо о Божићу и о свим другим празницима. Нису нам дозволили никакав одмор, нити да у те дане одемо у цркву, нити да обавимо неке свечарске обавезе.

Првог дана Божића био сам на послу. Не умем да објасним зашто нам Немци код којих сам био шегрт тога дана нису дали слободан дан да славимо Божић, али било је тако како је било. Занимљиво је да је тог првог дана Божића у Тител стигла многобројна војска. Иначе, у Тителу није било касарне, није било водовода. Једном речју, није било могуће обезбедити војсци минималне услове за живот. Војска је смештена у школе, пошто је био зимски распуст. Могла је да се греје, али није било ни најосновнијих хигијенских услова за живот. Да ли је та војска знала зашто је дошла у Тител, то ми не знамо. О томе није нико писао. Нажалост, немамо ни правих сведочења учесника Рације, ни из Мађарске, ни из Титела. Сви који су могли да сведоче на неки начин су нестали. Другог дана Божића мој брат Жарко, који је био шегрт и такође учио трговину код једне Швабице, и ја отишли смо на посао. Вратили смо се кући у подне. Брат је успут видео како стављају печат на врата православне цркве. Родитељи су ме послали по воду код Бележничког бунара, који је био артешки бунар. Када сам се враћао са бунара, пред зградом где станују тителски свештеници, било је неколико мађарских војника, са митраљезом упртим на врата зграде. Ти војници су ме пожуривали узвикујући: „Пожури, пожури!ˮ Ја сам се вратио кући. Тек сутрадан смо почели понешто да сазнајемо, али не много. Поред осталог, сазнали смо да је између другог и трећег дана Божића убијено педесетак људи из Титела. Сви су убијени на Тиси. Данас постоји један споменик на тителском кеју за који говоре да је споменик погинулима у Рацији. Али није тако. Тај споменик је подигнут 1971. године поводом тридесетогодишњице устанка 1941. и нема никакве везе са Рацијом.

Тог поподнева више ништа нисмо сазнали. У Тителу је све било затворено и ништа није радило, чак ни дућани. Све оне које су намеравали да побију затварали су у Свилару, касарну Шајкашког батаљона из које су војници Шајкашке одлазили на бојишта од Алзаса до Пруске. Та зграда није заслужила да буде заборављена и да буде претворена у кафану. Накнадно сам сазнао који су људи у Свилари затворени и ко је све убијен. Наводно је тителски свештеник везан омчом за кола, тако су га одвели у Сентиван, данас Шајкаш, и тамо је наводно сахрањен. Ако је то тачно, онда он није могао жив изићи из Титела. Занимљиво је да је у Сентиван доведен и прота Влашкалић из Мошорина. Ако су подаци тачни, а ми тачних података немамо или их ја не знам, онда су Немци имали неких разлога да обележе смрт двојице најугледнијих свештеника у Тителском срезу, не у Шајкашкој, јер је у Жабљу и Чуругу било и значајнијих или бар једнако значајних свештеника. Мошоринци сматрају да је прота Влашкалић убијен у Сентивану. Да ли је и тителски свештеник тада окончао – то нико не зна.

Прича за себе је и прича о људима који су били затворени у Свилари. Тител је, за разлику од Жабља, Мошорина и Чуруга, релативно добро прошао. Људи на врху пирамиде који су одлучивали о Рацији имали су однос који на неки начин ублажава ову тителску трагедију. Наиме, у Тителу, Локу, Вилову и Гардиновцима нема убијених жена и нема убијених младића до двадесет година. А у Ковиљу и Каћу, који су припадали Тителском срезу, уопште није било Рације. То значи да су они на врху пирамиде, који су одлучивали о Рацији у Тителском срезу и Тителу, имали један другачији однос који ми данас не можемо да знамо, чак га и не бележимо. Мошоринска рација не припада Тителској рацији, дакле Вилову, Локу, Гардиновцима, него припада кругу Чуруг – Жабаљ, где је Рација имала стравичне размере. Дакле, Мошоринска рација припада Жабаљско-чурушкој рацији. Рација је вероватно организована у Пешти. По том систему Мошорин је стављен у групу где су Жабаљ и Чуруг, а у другој групи је Тител. Зашто то кажем? У Тителу је у Рацији убијен црквењак Жикица Аврамовић, затим учитељ Чавић, дакле обичан, мали свет. Међутим, не сви. Ту је и свештеник Парабућски, који је био народни посланик пре рата и доста угледна личност у политичком животу. Када то имамо на уму, онда се стиче утисак да је у тој пирамиди на врху било неких малих разлика, које, наравно, никога не правдају, нити икога могу оправдати, али их треба имати на уму. Рекао сам да је убијен црквењак и мислим да онај на врху, да је знао да црквењак треба да буде убијен, то не би дозволио. Он је, генерално, рекао да се жене и младеж не смеју убијати.

У Свилари је био затворен Јеврејин Бела Хандлер, који је добио први рендген-апарат у Тителу, а мислим и у Шајкашкој. Он је био хром и није био за физичке послове, па га је породица школовала. Завршио је медицину, а после завршетка школовања купили су му чак и рендген-апарат. Колона је те ноћи када су убијени кренула из Свиларе десно према кафани Чавић, па су изашли на Книћанинову улицу, а оданде су их водили испод моста према кланици и онда их извели на Тису. Тамо су очигледно копали себи лед да би их ту побили. Онда се није веровало да су сви побијени. После Рације у Тител је долазио мађарски генерал Најар, Немац пореклом, такође Титељанин. Долазио је и Милан Поповић који је био кооптиран у мађарски парламент. Народ је ишао код њих и покушавао да сазна да ли је неко можда преживео Рацију. После суђења Милану Поповићу 1945. године, утврђено је да није нико преживео. Сви који су били одведени у Свилару одведени су на Тису и сви су побијени. То је био ретко хладан дан. Тиса је била замрзнута. Чак ни мртви нису могли тако лако да стигну до Београда. Ко зна где се ко од њих нашао? Све смо то сазнали трећег дана Божића.

Како сам и рекао, у мом сећању је остало да је црква била запечаћена. Дакле, уколико је неко преминуо тих следећих дана, није могао бити сахрањен у Тителу. Долазио је да сахрањује свештеник Рус кога смо звали „Баћушкаˮ. Није било ни крштења ни венчања два-три месеца, док није дошао поп Веса. У то време су иселили Парабућскове. Попадија је била родом из Врбаса и она је отишла са децом, Миленком и Дацом Парабућски, новинаром. Они су обојица после били угледне личности. Парабућски су однели своју библиотеку и архивску грађу, тако да нам ништа није остало од онога што је Парабућски могао забележити у данима од доласка окупатора до Рације. Парабућски је волео да држи придике, волео је да бележи. Читао је. Био је читалац новосадског Дана.

Трећег дана Божића је умрла мати мог школског друга Аце Лекића. Тај Лекић је био кириџија. Имао је малог коња и мала кола. Он је био у дрвари и киријао је. Када неко дође да купи дрва или даске, чика Ђура Лекић је носио. Смрт његове жене, тетка Софије, прича је која није о Рацији, али је прича која је непосредна последица Рације. Требало је сахранити ту жену. Погребни столар није им продао сандук и они су сами купили даске, начинили сандук и донели на гробље. Ја сам их гледао ту на улици како иду, чика Ђура и два сина и нико више. Ни ја ни моји нисмо смели да изађемо на улицу. Гробар Ром је дошао и ископао раку. Гледао сам их када су се враћали са гробља. Мислим да никада нисам себе сматрао већим грешником у својих деведесет и пет година и никада себи нећу опростити што тада нисам смео да изађем на сахрану и да будем са Ацом Лекићем и чика Ђуром. То је био четврти дан Рације. Тител је још увек миран и нема ништа у њему.

Петог дана и брат и ја смо отишли да радимо. Наш отац је после интернирања живео у Мошорину код свог ујака. Они су сви побијени, тако да се отац није више враћао у Мошорин, а ми смо остали без посла, без ичега. То је ваљда крај Рације. Нажалост, један број Титељана, који је напустио Тител и иселио се у Нови Сад, пострадао је у Новосадској рацији. Тако су, рецимо, из Титела отишли бивши руководиоци Водне задруге, хидроинжењери Жакић и Каповаџија. Они су убијени у Новосадској рацији. Да су остали у Тителу, убили би само мушкарце. Жене би остале живе. У Новом Саду су, међутим, убијени сви.

Када сам отишао на посао, нико није разговарао, ни газде Нојермахери, ни шегрти – један Шваба, један Словак и један Хрват – нико није ни реч проговорио са мном. Када су међусобно разговарали касније, газдарица и католички свештеник који је редовно, свако поподне долазио код ње, сваки разговор би завршавали речима: „За све то су криви Срби.ˮ До 1943. године сам био шегрт и сваки дан сам то слушао: „За све то су криви Срби.ˮ

Лазар Чурчић је библиотекар, библиолог, историчар српске књиге, књижевности и културе, писац и публициста из Титела. Данас има деведесет и шест година, а у јануару 1942. године имао је четрнаест година.

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа