ЛЕТОПИС АЛМАШКИ - 1941–1942. СТРАДАЊЕ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ - РАЦИЈА

05/12/2024

ЛЕТОПИС АЛМАШКИ – 1941–1942. СТРАДАЊЕ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ – РАЦИЈА

Нешто касније су сви колонисти који су остали на својим колонијама, отерани, тако рећи голи и боси у логоре у горњој Мађарској у којима су многи оставили своје кости.

Овде ваља да споменем акцију наших црквених општина у бачкој Епархији за спашавање деце из тих логора. Акцију је водила новосадска црквена општина са сарадњом осталих општина са терена бачке Епархије, те је на тај начин спашен огроман број деце. Како су та деца, услед слабе исхране у логорима у великим били слаби и болешљиви, то је црквена општина организовала и дечију болницу где су слаба и болесна деца били под лекарским надзором лечена и многа спашена. У тамној ноћи ропства ово је брига за спашавање наше нејачи била светла тачка која је одржавала нада у лепшу будућност.

ЛЕТОПИС АЛМАШКИ – 1941–1942. СТРАДАЊЕ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ – РАЦИЈА pic.twitter.com/hciL0sR1Qv

— Новосадска РАЦИЈА (@NRacija1941) December 5, 2024

Колико је колониста страдало, побијено или нестало, неће се моћи никада дознати, а тај број је огроман.

Рат је на терену брзо завршен, може се рећи да га није ни било, изузев давања појединачнога отпора ту и тамо али је, углавном, пета колона одлично одиграла своју улогу. Хитлер је разделио својим сателитима Југославију; маџари су добили Бачку, Барању, Међумурје и Прекомурје, усташе су створиле независну Хрватску, Талијани су добили Далмацију и Црну Гору, Бугари Македонију и Стару Србију, Србију Недић док је Хитлер задржао Банат а поред њега владао и територијом целе Југославије.

Сматра се потребно да се и у најкраћим цртама осврнем и на страшну тзв. „РАЦИЈУ“ која је обављена у Бачкој у јануару 1942 године. И опет је страховито страдала Шајкашка и Нови Сад, као и цела Бачка.

Према извештају Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача за време окупације убијено је 21.000 Срба и 1.500 Јевреја.

У Србобрану и Бечеју као и у Шајкашкој, Рација је извршена уочи Божића од 4. до закључно 6. јануара 1942 године. Жртва је у свим местима било много а нејвише од свих места страдао је Чуруг и Жабаљ.

У Новом Саду је Рација извршена од 21. до 23. јануара 1942. године, којом приликом је убијено 1300 жртава Срба и Јевреја. Сви лешеви поубијених су бацани у Дунав, уколико нису убијени на самој обали дунавској. Како је те године била страховито хладна и дуготрајна зима тако да се лед на Дунаву одржао чак и у мају месецу, то су лешеви са кретањем леда такође почели да плове заједно са ледом.

Др. Недељковић, стари лекар земунски, је изјавио да је на земунском гробљу сахрањено преко 1500 лешева извађених из Дунава у току јуна месеца 1942. године. Исто тако је известан број лешева извађен из Дунава и код Београда.

Интересантан је случај убијеног трговца Лазара Сремчевића, „Рацгабора“, који је убијен у свом дому у Јеврејској улици са целом породицом, и то жена, син и две ћерке заједно са зетом њиховим Самарџијом Богданом. Породица је убијена још првог дана Рације 21. јануара, и вероватно су лешеви њихови бачени у Дунав јер је леш Лазин стигао Дунавом чак у Румунију где су га Румуни и извадили, у оделу његовом пронашли легитимацију његову и златан сат. Румунске власти су све то после у Нови Сад те је суд, након расправе, предао нађене ствари породици.

Летописац овога Летописа је и сам био одведен али тек трећи дан Рације захваљујући околности што је становао у Успенској улици, малој узаној и кривудавој, која је дођла на ред тек трећи дан Рације поподне, тако да је камион који је кренуо према штранду био заустављен од страже и после некога објашњења са спроводником, камион се упутио натраг и дошао до Спомендома у који смо сви ушли према наређењу и поседали у клупе у великој дворани која се кроз сат два испунила тако да није било више места ни за стајање, межувремено смо ишли група за групом по 10 лица у аулу (двориште или велика слушаоница) у којој је за столовима заседао тзв. „Тизеш бизотшаг“(десоточлана комисија). Кад сам дошао пред њих, један рече „ишмерем аз урат“ („Ismerem az urat“ значи „Познајем господина“) што још пар њих поновише, те се са осталима вратим у дворану.

Испред мене је седео син др Саламона, младић, са којим сам се познавао из Музичког друштва, блед и ситан са којим сам се тихо разговарао јер су, на сваких 5 метара били жандарми са бајонетима на пушкама који су немртогођени пазили влада на ред. Младић устаде и оде у WC, врати и још блеђи него што је био па ми шапне, да се нема неће бити добро. После 8 сати увече дође још маса људи и жена који су били у луткарском позоришту. То су били они који су враћени са Штранда, јер је Рација била обустављена. Међу тима је дошао и чиновник Жарко Вујић са женом, која је била другарица моје ћерке и сав дрхтећи рече да се нама неће бити добро. Сала је сада била препуна тако да се једва могло дисати. Око 10 сати са балкона зачује се један глас који је прочитао декрет владе о обустављању Рације и да сада можемо ићи својим домовима али се пазимо јер се Рација може и обновити итд. Тек када смо изашли напоље и пошли кућама Вујић нам исприча како је било на Штранду.

Убијање на Штранду и бацање под лед у Дунав

Како је који камион носио жртве оне су морале у снегу да се поређују у редове по 4 лицем према Дунаву. Редом су водили све четири по четири жртве до обале Дунава где је била начињена велика одушка, лицем окренути према сремској страни и на команду официра 4 џелата су опалили у потиљак па су их чакљама гурнули под лед. Затим су доведена друга четворица и то је трајало све док курир није донео наређење о обустави Рације, што је било око 3 сата поподне.

Вујићеви су испричали још и ово: заједно са њима у реду су били и др Игњат Павлас адвокат са супругом, које живчано није могла да издржи, па је рекла мужу да изађу их реда и да се пријаве да одмах буду одведени те су тако обоје ликвидирани, а Вујићеви кажу да на њих не би дошао ред. Ја сам одмах дао начинити Читуљу у којој сам убележио сва имена побијених у Рацији до којих сам могао доћи и редовно сам на дан Рације држао парастос у Успенској цркви у којој сам тад служио, те се ти парастоси одржавају и данас сваке године на дан 23. јануара.

Алмашка парохија није била поштеђена ни у данима страшне Рације. Она је и тада дала, као у осталом и све друге наше парохије, свој део, али је тада Успенска парохија дала највећи део из разлога што се оне простирала баш на терену тзв. маџарског краја који је заузимао терен од Пиошке улице према католичком гробљу и Телепима, као и на железничкој станици. На том терену су, поред станице биле још и многе фарике као и електричне централе те су наши људи, да би били ближе својим надлештвима, на том терену, куповали или зидали себи кућице или становали у кирији, те су маџарима били трн у оку. И кад је дошло њихових „фртаљ света“, учинили су што су учинили.

Када је напред било речи о паросима Алмашке парохије, забележена су сва имена њихова до којих сам могао доћи.
Споменућу само још и то, да сам почетком јануара о.г. /1958/ поднео бачком владици молбу ради пензионисања, што је он и једва дочекао те је донео одлуку да се пензионишем 1. септембра што сам ја опет и једва дочекао. За новог пароха Алмашке парохије поставио је Саву Стефановића, пароха врбашког који је са 1 септембра преузео дужност.

Чим сам дошао на парохију Алмашку 1953. године, одмах сам почео да састављам Домовни протокол кога ова парохија није имала још од оних Домовника из 1856 године. Требало је да прође 100 година па се устроји нов Доминик, кога сам стално попуњавао, јер су промене услед исељавања и досељавања биле прилично честе, обзиром на послератне прилике.

Приликом преузимања Алмашке парохије 1953. године њој су припадале ове улице: