ЛОГОРИ У ОКУПИРАНОЈ БАЧКОЈ И БАРАЊИ (1941–1944): СИСТЕМ ИНТЕРНИРАЊА, РАСЕЉАВАЊА И ДЕМОГРАФСКОГ ИНЖЕЊЕРИНГА

ЛОГОРИ У ОКУПИРАНОЈ БАЧКОЈ И БАРАЊИ (1941–1944): СИСТЕМ ИНТЕРНИРАЊА, РАСЕЉАВАЊА И ДЕМОГРАФСКОГ ИНЖЕЊЕРИНГА

Окупација Бачке и Барање у пролеће 1941. године представљала је не само војно и политичко преузимање територије од стране Хортијеве Мађарске, већ и почетак систематске политике усмерене ка трајном преобликовању етничке и демографске структуре овог простора. Одмах по уласку мађарске војске, окупација је обележена масовним насиљем над српским становништвом, што је кулминирало рацијама, покољима, присилним исељавањима и успостављањем мреже логора. Ти логори нису били споредна појава ратних околности, нити привремене мере без јасне концепције, већ интегрални део окупационе стратегије, чији је крајњи циљ био слабљење, разбијање и постепено уклањање српског елемента из Бачке и Барање.

Мађарски логорски систем на овом подручју обухватао је више установа, међу којима су централно место заузимали логори у Шарвару, Барчу и Нађ Кањижи, уз низ мањих сабирних и транзитних логора у околини Баје, Ершекувара, Петерварада и Коморана. Иако су мађарске власти формално користиле различите административне називе за ове установе, њихова суштинска функција била је јединствена: интернирање „непоузданог“ становништва, пре свега Срба, њихово физичко исцрпљивање, расељавање и, у значајном броју случајева, биолошко уништавање. За разлику од радних логора у којима је примарни циљ био експлоатација радне снаге, мађарски логори у Бачкој и Барањи нису били организовани око систематског рада, производње или економске користи. Њихова сврха била је превасходно политичка и демографска.

Та чињеница постаје посебно јасна када се анализира састав интернираних. У логорима су се налазиле читаве породице: жене, старци, труднице и велики број деце, укључујући и децу најмлађег узраста. Присуство хиљада малолетника, од којих су многи имали свега три, четири или пет година, искључује могућност тумачења ових логора као радних установа. Деца нису могла бити радно ангажована, нити су била припремана за било какав радни процес. Њихово присуство у логорима указује на нешто друго: на намеру да се српско становништво, као заједница, лиши будућности.

Логор у Шарвару заузимао је централно место у овом систему. Првобитно формиран као сабирни логор за пољске војнике који су се, након немачке окупације Пољске, повлачили у Мађарску, Шарвар је од априла 1941. године преобликован у логор за интернирање југословенских, претежно српских, цивила и ратних заробљеника. Смештен у згради бивше свиларе, логор је имао капацитет за више хиљада затвореника. Након што је испражњен од пољских војника, у њега је у кратком року доведен велики број Срба из Бачке и Барање, као и из других окупираних делова Југославије.

Услови живота у Шарвару били су крајње нехумани. Пренатрпаност, недостатак хигијене, оскудна и неквалитетна исхрана, одсуство медицинске неге и свакодневно физичко насиље створили су услове у којима је смрт постала свакодневна појава. Посебно тешко било је деци. Према црквеној документацији, у логору се налазио огроман број деце са мајкама, од којих је значајан део био заражен туберкулозом. Свесно одбијање да се обезбеди адекватно лечење, као и намерно задржавање оболеле деце у условима који су погодовaли ширењу болести, довели су до масовног помора. Шарвар је тако прерастао у логор смрти, у којем је уништавање било споро, али систематско.

Још драстичнији пример представља логор у Барчу. Смештен на обали Драве, у напуштеном млину, Барч је био логор у којем је глад коришћена као основно средство терора и уништавања. Логораши су били смештени у скученом простору, збијени на голом поду, без основних услова за живот. Исхрана је била сведена на минимум, често на свега сто грама хлеба дневно, уз воденасте чорбе без хранљиве вредности. Такав режим исхране није био последица ратне несташице, већ свесна политика исцрпљивања.

Насиље у Барчу било је свакодневно и насумично. Командант логора, стражари и помоћно особље примењивали су бруталне методе кажњавања, пребијајући логораше без повода. Ни жене ни деца нису били поштеђени. Посебно је забележено злостављање деце која су, вођена очајничком глађу, покушавала да се провуку испод бодљикаве жице у потрази за остацима хране. Многа од те деце остала су трајни инвалиди, а велики број их је умро од последица глади и повреда. У логору се налазило више од хиљаду мале деце, што Барч чини једним од најстрашнијих места страдања цивила у окупираној Бачкој и Барањи.

Логор у Нађ Кањижи имао је улогу транзитног и сабирног логора. Иако је постојао и пре рата, током окупације постао је део система интернирања колониста и цивила, који су одатле упућивани у централни логор у Шарвару. И у овом логору услови су били тешки, а његова функција јасно је показивала да је реч о карики у ланцу расељавања и депортације, а не о самосталној радној установи.

Последице оваквог система биле су катастрофалне. Смртност у логорима била је висока, посебно међу децом и старима. Многи су сахрањивани без ковчега, без обележја и без верског обреда, чиме је додатно наглашена намера да се жртве избришу не само физички, већ и из колективног сећања. Поред директних жртава, логори су изазвали дубоке демографске и социјалне последице: распад породица, трајно расељавање и разарање српских заједница у Бачкој и Барањи.

У том мрачном контексту посебно се издваја улога Српске православне цркве, која је, упркос ограничењима и притисцима, организовала хуманитарну помоћ и спасавање логораша, нарочито деце. На заузимање епископа бачког Иринеја Ћирића и Епархијског управног одбора, хиљаде деце је извучено из логора и смештено у српске породице широм Бачке. Основане су привремене болнице и прихватилишта, а црквене општине и појединци прикупљали су храну, лекове и одећу. Та акција спасавања представља један од ретких примера организованог отпора политици уништавања и сведочи о томе да су логори били препознати као места систематског страдања, а не као привремене мере.

Одговорност за овај систем логора лежи на мађарским државним и окупационим структурама, укључујући политички врх, војску и полицију. Иако је након рата део одговорних изведен пред суд, велики број извршилаца и наредбодаваца никада није кажњен, а страдање Срба у Бачкој и Барањи дуго је остало маргинализовано у широј историјској свести.

Мађарски логори у окупираној Бачкој и Барањи током Другог светског рата не могу се разумети као изоловани инциденти или споредна последица рата. Они су били саставни део једне промишљене политике, усмерене на расељавање, застрашивање и демографско преобликовање простора у корист окупатора. Њихова сврха није била рад, већ нестанак – спор, али систематски. Управо у томе лежи њихова историјска и морална тежина, као и обавеза да се о њима говори прецизно, документовано и без релативизације.