Мађарске окупационе трупе су по уласку у Бачку насумично пуцале у страху и паници без икаквог реалног повода
Упоредо са брзим напредовањем мађарских трупа, у Бачкој су се умножавале прилично противречне вести о четничкој пуцњави. Тако је, на пример, један официр 10. капошварске пешадијске бригаде, која је 13. априла ушла у Сомбор, известио да су, тек што су стигли до границе града, из околних кућа и са водоторња били изложени „жестокој паљби“. Иако је пуцњава трајала читаве ноћи, мађарске јединице нису узвраћале. Ујутру, када су кренули у извиђање извора ватре, један официр бригадне команде објаснио је да се пуцало са „српског торња“. На то је командант батерије, „под снажном ватром из околних кућа“, усмерио топ ка торњу и испалио пет граната. „Сваких пет погодака били су директни, након чега је пуцњава престала.“
Генерал Пал Петерди је, међутим, о истом догађају записао следеће: „У тами није било могуће поуздано утврдити место ватреног гнезда, јер су сви инстинктивно сумњали на веће стамбене блокове, док је највише положаја било у неприметним, малим кућама…“
Карактеристично је да је 36. пешадијски пук целе ноћи јављао да се пуца са крова гимназије, иако сам током ноћи три пута претражио кров и нашао га празним; мени се, пак, чинило да се пуца са крова Соколског дома у правцу гимназије, али је команда 36. пешадијског пука на свако моје такво саопштење одговарала да је кров више пута претражен и да ништа сумњиво нису нашли.“
Ђула Кадар, који је и сам учествовао у уласку у Сомбор, овако се сећа догађаја: „Југословенска четничка организација оставила је у граду око 45–50 младића. Они су, снабдевени оружјем и муницијом, били скривени по таванима. Кад је пала ноћ, почели су да пуцају на пролазеће војнике, али више у ваздух. Од тога је у нашим јединицама настала паника. Сопствена војничка посада — очигледно већ дошавши и до алкохола — такође је почела да пуца наслепо. Команданти водова и чета или нису били у својим рејонима, или су се, као и команда корпуса, бедно сакрили, и ништа нису учинили да се пуцњава заустави. Метци испаљени без циља падали су на другом крају града; тамо распоређена посада је, по логици ‘с те стране пуцају четници’, исто тако почела да пуца наслепо. Насупрот дисциплинованим јединицама које воде добри команданти, читав тај ‘четнички напад’ био би безначајна ситница…“
Командант IV корпуса, који је напредовао ка простору између Дунава и Тисе, генерал-потпуковник Ласло Хорват, на основу пристиглих извештаја и личних искустава, на сличан начин је оценио догађаје првих дана. Извештаје о „четничком дивљању и сталним препадима“ сматрао је снажно преувеличаним. По његовом утиску, „међу трупама се развила склоност ка паници и код појединаца се јавља исто тако неоснован страх и ужас као при избијању светског рата од козака. Несумњиво је утврђено да под дејством панике трупе саме започињу или настављају бесмислену пуцњаву, која је у појединим јединицама попримила такве размере да су неке команде корпусној команди упућивале захтеве за допуну муниције.“
Хорват је главни узрок панике видео у томе што „трупе у многим погледима остају без личног доброг примера старешина и неретко су сведоци појава да осећање страха надвладава чак и код официра. Ове околности указују да је у прилично широком кругу људи завладала масовна хистерија.“ На крају је наредио командном кадру да, „ради части мађарског оружја, немилосрдном одлучношћу“ успостави ред и дисциплину и поврати самопоуздање војника. Ако се „може закључити на кукавичлук, дотичног треба одмах ухапсити и извести пред војни суд.“
Касније је и сам начелник Генералштаба био приморан да призна: у трупама је избио паничан страх „због деловања неколицине четника“; пуцњава — то јест четничка — одвијала се неорганизовано и без циља, и „са наше стране губитке су изазивали само случајно, односно ретко.“³⁵
У таквој атмосфери понекад је било довољно да се појави љутити сусед или застрашени човек који би показао на другога: ево, то је четник.
Извор: adattar.vmmi.org
Превод са мађарског редакција портала novosadskaracija.com



