Механизам мађарске војне управе на окупираним подручјима Југославије 1941. године

Механизам мађарске војне управе на окупираним подручјима Југославије 1941. године

Изградња мађарске војне управе и почеци националне политике

Задатак војне управе већ је приликом ранијих „повратка територија“ био одређен тако да припреми прелазак са чехословачке, румунске, а овога пута југословенске управе на мађарску грађанску управу.

Из карактера припајања Јужних крајева произилазило је да се овога пута изградња и функционисање војне управе одвијало у две јасно раздвојиве фазе. Прва фаза, такозвана нужда војна управа, трајала је до 30. априла. Њен задатак био је војно заузимање предметних територија и, како смо видели, у недостатку регуларног отпора, гушење сваког потенцијалног отпора, спровођење „акција чишћења“ против националних мањина, односно интернирања.

Организација управног апарата, како је формулисао Верт, „у највећој мери је служила интересима оперативне војске“. Првостепени орган војне управе представљали су срески и градски војни команданти. Командант Новог Сада, на пример, био је Ференц Бајор. По његовом личном наређењу, приликом заузимања града, новосадска јеврејска заједница од 4.600 чланова морала је у року од четрдесет осам часова да сакупи 5 милиона пенга ратне одштете. Тај износ је 19. априла затражен од јеврејске општине уз образложење да више од две деценије нису плаћали порез мађарској држави, те да то сада учине ретроактивно. Бајор је током истраге вођене против њега 1942. године, након које је ухапшен, деградиран и осуђен на две године затвора, тврдио да су новосадски Јевреји, „у радости што их је мађарска војска ослободила српске тираније“, добровољно понудили новац.

Од јеврејске заједнице у Сомбору такође је захтевано 5 милиона пенга „због ранијих грехова“, јер су били „превише“ лојални југословенској држави. Према војним изворима, новац су наводно добровољно понудили за развој града, из „гриже савести“ због раније лојалности, а приписивано им је и организовање четничког отпора у Сомбору.

У Сомбору је градском војном командом руководио генерал Агоштон Сендреји, а у Суботици генерал-мајор Деже Бито. Укупно је успостављено пет градских и седамнаест среских команда. Оне су биле потчињене групи за војну управу Јужне армије, на чијем челу је био генерал-потпуковник Бела Новакович. Његов непосредни претпостављени био је командант Треће мађарске армије, Елемер Горонди-Новак. На врху војне управе налазила се интендантска група непосредно потчињена Верту, којом је тада руководио генерал Јожеф Хесленји. Сам Верт био је директно потчињен Хортију. Није дошло до формирања војних органа који би одговарали жупанијским властима. У оквиру интендантске групе деловали су одељење војне управе и војна комесаријатска служба. Одељење војне управе бавило се административним и индустријским питањима, док је комесаријат био задужен за снабдевање, исхрану становништва и контролу цена. Организација управне групе армије била је истоветна организацији интендантске групе.

Кадровски састав војне управе чинили су углавном професионални или реактивирани официри, пре свега они који су искуство стекли у време војне управе у Ердељу. Локално познавање прилика било им је готово потпуно страно, иако је Новакович био пореклом из Јужних крајева и добро говорио српски. Војно руководство их није припремило за специфичну ситуацију која је произилазила из етничке шароликости тог подручја. Верт је у једном извештају признао да су тек „после непуне две недеље“ добили обиман материјал од преко 400 страна који је сажимао специфичности тог простора. До тада им је на располагању био само „ердељски пакет“, који је одражавао сасвим другачије економске, друштвене и националне прилике.

Због тога је војску изненадила чињеница да националне заједнице у Јужним крајевима више нису одговарале политичкој представи о „верним и приврженим“ старим мањинама. Пал Бала, један од водећих службеника мањинског одељења при влади, касније је записао да су били разочарани када су после припајања добили обавештења да су неке од тих заједница при уласку трупа стајале више или мање резервисано према Мађарима, да своју будућност више нису виделе у тесној сарадњи са Мађарима, већ су, ојачане сопственом националном свешћу и одвојене од мађарства, без одушевљења, па понегде и са извесним разочарањем, прихватиле обнову мађарске власти.

После југословенске капитулације 17. априла и спроведених „операција чишћења“ на окупираним територијама, Верт је сматрао да је дошло време за увођење такозване редовне војне управе. У поверљивом наређењу од 30. априла одлуку је образложио „промењеном војном ситуацијом и удаљавањем фронта од граница Мађарске“.

Друга фаза војне управе подразумевала је постепено повлачење окупационих трупа из управних послова. Ипак, тај процес је текао постепено. Верт је 14. маја морао да упозори јединице да више не смеју да спроводе административне мере, попут интернирања, већ да у таквим поступцима могу учествовати искључиво као помоћне снаге.

Паралелно са увођењем редовне војне управе извршене су кадровске и организационе промене. Уместо дотадашњег управног пододељења формирана је цивилна група под вођством Ивана Фратера, саветника Министарства унутрашњих послова. Надлежности појединих одељења су проширене и измењене. Војноуправно одељење било је задужено за општа начела управљања, полицијске снаге, жандармерију, војну безбедност, питања путовања и избеглица, кадровска питања и пропаганду. Новоформирана цивилна група преузела је послове унутрашњих послова, финансија, просвете, пољопривреде, правосуђа и саобраћаја. Индустријско одељење остало је суштински непромењено, док су снабдевање, исхрана и контрола цена и даље били у надлежности комесаријата. На челу интендантске групе Хесленија је заменио генерал-потпуковник Золтан Деклева.

Ове мере несумњиво су указивале на консолидацију прилика, а појава цивилних одела међу униформама наговештавала је скор прелазак на грађанску управу. Увођењем редовне војне управе започео је процес интеграције поново заузетих територија у оквире матичне државе.

Након Вертове смотре у Сомбору средином маја, пензионисани су генерал-потпуковник Ласло Хорват, генерали Бела Терк и Пал Петерди, као и четворица пуковника, уз образложење да су њихове јединице приликом уласка у паници и недисциплиновано поступале.

Иако је 11. априла Верт наредио увођење војне управе на целој поново заузетој територији, хрватски захтеви у вези са Међумурјем приморали су владу и Генералштаб на корекцију намере. Министарски савет 13. априла заузео је став да улазак у Међумурје „не сме имати карактер као да желимо да ту територију заувек задржимо“, те је наглашаван искључиво војни карактер окупације.

Одлагање увођења војне управе у Међумурју било је условљено не само нерешеним мађарско-хрватским граничним питањем, већ и потребом, како је рекао Бардоши, да се ствар „са великом тактичношћу“ третира и због Немаца. Према његовим сазнањима, један од вођа немачке народносне групе у Загребу изјавио је пред Кватерником да је Мађарска заузела Међумурје против воље Немаца. Наглашавањем војног карактера желело се избећи довођење хрватске владе у тежак положај, јер је она морала да савлада и унутрашњи отпор ради учвршћивања своје власти. Бардоши није желео да улазак у Међумурје представи као свршен чин ни пред мађарском јавношћу, будући да би влада могла бити доведена у тежак положај ако би после свечаних дочека и истицања застава морала да се повуче. Због тога је и штампи наложено да се питањем међумурске окупације не бави.

Извор: adattar.vmmi.org

Превод са мађарског редакција портала novosadskaracija.com