Миленко Васин Шовљански: СВЕДОЧАНСТВО О ПОГРОМУ У ЧУРУГУ

Миленко Васин Шовљански: СВЕДОЧАНСТВО О ПОГРОМУ У ЧУРУГУ

Моји родитељи су отишли, то се онда звало, „у киријуˮ, „у власништвоˮ код госпође Љубице Драгаш, чијег су мужа убили приликом уласка у Чуруг. Био је Бадњи дан. Била је изузетно велика зима. Негде око осам сати, ја сам био на кревецу и облачио се, мама је фајтала веш да би пеглала, а отац је ложио у пећ. Лупао је неко на врата од куће, отац је изашао пред њих и никако да се врати. Мати је изашла да види шта је са њим и није се ни она враћала. У собу где сам био ушао је војник и изнео ме напоље, па смо стајали испред куће у снегу. У међувремену је ушао један мађарски официр, низак, румен, са заврнутим брковима, нешто су говорили на мађарском језику. Нисам разумео, само сам чуо да они говоре: „Нема, немаˮ. Онда је рекао: „Но, оставиˮ, и они су онда отишли. Ми смо се вратили у кућу. Код суседних Лончарских су потом убили бабу, деду и унуку. Онда су убили Доловачке, а ови што су били на салашу Доловачких, они нису поубијани. Остала је само снаја и један унук, 1937. годиште, Пајица. Тамо Андрини су исто убијени, а остало не знам. Са преке стране убијен је један на ћошку Близанац, па иза Станисављеве исто један Близанац, и ту је убијен домаћин. Остало до главне улице нико није убијен. Трећег дана Божића мати и ја смо кренули да видимо какво је стање код очеве браће. Дошли смо преко ћошка и сa десне стране код друге-треће куће срели смо једног просјака. Чули смо лелек са преке стране и мати га пита: „Ко то тамо плаче?ˮ, а он каже: „Ката Банатска тамо скупља зубе. Знаш да је њен син имао златан зуб, па су му бајонетом вадили злато.ˮ

Миленко Васин Шовљански сведочи о Погрому у Чуругу на основу свог сећања из детињства. Данас има осамдесет и шест година.

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа