Милица МОЉСКИ: Присилна мобилизација

Милица МОЉСКИ: Присилна мобилизација

После прва два таласа злочина окупатора у Бачкој, издвојио се својом масовношћу
злочин принудног регрутовања Срба и других становника у мађарску војску.51 Иако се у
историографији говори о три таласа масовног злочина мађарског окупатора, никако не тре-
ба изоставити ни овај злочин у ком је, по неким прорачунима, од 50.000 принудних радника
– Срба, Јевреја и Рома – преживело једва 6.000 до 7.000.52 Како је анексија Бачке и Ба-
рање проглашена 16. децембра 1941. године, окупатор је сматрао да има право на суверену
власт и да може принудно да регрутује немађарско становништво. Међутим, регрутација је
започета још пре тога – јула 1941. године обнародован је позив за годишта 1920–1922. На
тај начин, у августу и септембру мобилисани су српски младићи и ђаци-обвезници годишта
1915–1919. На основу одлуке о анексији, током 1943. и 1944. вршено је даље регрутовање и
то не само за војску већ и за радну службу, а упућивани су и лични позиви политички сумњи-
вим лицима. Сва ова присилна регрутовања вршена су на основу наређења мађарских вој-
них власти, а као доказ лист наводи следећа документа: Наредба мађарског Министарства
унутрашњих послова бр. 13400/VI 1942; Наредба поджупана Бачке бр. 348/1942; Наредба
среске команде ,,Левенте“ у Бачкој Тополи бр. 11 и 83/1943; Наредба мађарског V корпуса
у Сегедину бр. 14489/прет. IV 1944 и бр. 22087/1944; Наредба Министарства унутрашњих
послова бр. 11135/VII 1944

Присилном мобилизацијом, сматра Слободна Војводина, окупационе власти су желеле
да се приближе и додворе Немцима, јер су им на тај начин стављали на располагање војску
за Источни фронт, а с друге стране, мађарски велепоседници и магнати осигурали су себи
,,животни простор“ у Бачкој и Барањи. На местима убијених, протераних и мобилисаних
становника населили су се Мађари. Што се даље регрутације тиче, центри су били у Сомбо-
ру, Суботици, Новом Врбасу, Сегедину, Будимпешти и другим местима где су од лекарских
комисија оглашавани скоро сви способни. Под претњом су се заклињали на верност Хортију
и Хитлеру, што поново представља повреду Хашке конвенције на основу члана 45 Хашког
реглмана. Упућивани су у јединице свих родова оружја сем авијације. Услови за њих били су
много тежи у поређењу с мађарским војницима – лошија храна, оштрија кажњавања, живот
без пуштања из касарне, одсуства и одмора. Подразумевало се учење мађарског језика и
мађарских фашистичких песама, уз забрану да говоре својим ,,пасјим језиком“. Њихова
судбина на фронту је била најжалоснија – припадали су кажњеничким батаљонима који
су били препуштани најопаснијим местима фронта, где је једина сигурност била смрт. По
речима мађарских официра, ,,Срби и други Словени добри су за то да заустављају куршуме
Црвене армије“.54

Ови ешалони смрти и покретна губилишта градили су војне аеродроме, утврђења и
бункере, склоништа, радили у рудницима, на поправкама железничких пруга, чистили ру-
шевине од бомбардовања, извлачили рањенике и погинуле. Према исказима сведока, смрт-
ност је била изузетно висока, тако да је из јединице Душана Лукића из Стапара погинуло
100 од 120 Срба. Осим тога, током повлачења, мађарски фашисти побили су у Комарну оне
Срби који нису хтели да се повуку испред Црвене армије. Наводи се да су ретки преживели
само по статистици били живи – њихово психофизичко здравље у потпуности је пострада-
ло. У рат су одвођена деца од 17 и старци од 62 године. Када је око 4.400 Срба доспело у
мобилизационе центре у Суботици и Сомбору, по наређењу Петог сегединског домобран-
ског корпуса од 1. маја 1944. године, приспели су људи од 45 до 62 године старости. Међу
њима је било много неспособних, сакатих, глувих људи, као и лица са кардиоваскуларним
обољењима. Сви су били проглашени за способне и, после тронедељне регрутске обуке,
послати су у Аустрију где се обука наставила у таквим условима да су се многи разболели и
били отпуштени. Остатак је распоређен по Аустрији, Француској и Италији, одакле се никад
нису вратили.

Другим наређењем V сегединског корпуса од јуна 1944. године, обухваћена су деца и
младићи од 17 до 20 година. Стављени су на располагање XVII немачкој ваздухопловној ди-
визији која их је слала на аеродроме по Аустрији и Немачкој где су радили на поправљању
аеродрома, вадили камење, чистили рушевине. Сви су били приморани да ступе у СС од-
реде. Лист износи сумњу да су погинули, с обзиром на то да се већина њих није вратила
кућама.

Милица Мољски, историчар, ПОСЛЕРАТНО СЕЋАЊЕ НА ЗЛОЧИНЕ У БАЧКОЈ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ У ОГЛЕДАЛУ СЛОБОДНЕ ВОЈВОДИНЕ, www.2.muzejgenocida.rs