Милица МОЉСКИ: Срби у Делвидеку и Мађари у Војводини

Милица МОЉСКИ: Срби у Делвидеку и Мађари у Војводини

Настанак Независне Државе Хрватске 10. априла 1941. године из угла Хортијеве Мађарске тумачен је као престанак постојања Краљевине Југославије и адекватан изговор да се поништи Уговор о сталном миру и вечитом пријатељству, тако да је Влада истог дана одобрила заповест регента Миклоша Хортија о ратним операцијама у области Délvidék (Јужни крајеви). Иако се суштински радило о класичном акту окупације суверене државе, Мађарска је своју политику правдала исправљањем оног што је сматрала тријанонском неправдом и реституцијом некадашњих територија. Та политичка платформа била је основна политичка оријентација и највећег дела војвођанских Мађара.1 Упркос томе што је Прокламација мађарском народу тврдила да будућа акција неће бити усмерена против српског народа, писањем штампе и говорима преко радија приказани су наводни сурови прогони
Мађара у Југославији, а Срби су посебно приказани као народ без историје и традиције који нема права на територију данашње Војводине. На тај начин, стварана је слика да су главна претња мађарској држави Срби, а поред њих то су били и Јевреји, представљени улогом Христоубице, банкара, трговаца и индустријалаца.
Оваква становишта послужила су да историја Бачке у Другом светском рату забележи три таласа масовних злочина мађарског окупатора на подручју окупиране Југославије у Другом светском рату. Први талас злочина догодио се априла 1941. године, уласком 80.000 мађарских војника и официра у Краљевину Југославију, које је локално мађарско становништво дочекало са цвећем и мађарским заставама. У Сомбору је сахрањен ,,ковчег“ Југославије, а у Суботици,
Сенти и Србобрану погребно предузеће Будимпешта–Рим–Берлин делило је у виду летака смртовнице ,,за државу која је умрла након 23 године нејаког живота.“2 За непуна четири дана, без борбе, заузети су Бачка, Барања, Међумурје и Прекомурје. Тада је у око педесет места Бачке и Барање убијено, уз помоћ домаћих Мађара, између 2.300 и 3.500 лица3, претежно Срба. Пљачка извршена овом приликом процењена је на 639.251.271 предратих динара.4 Уз то, планом денационализације било је предвиђено протеривање свог становништва српског порекла из Бачке и конфискација њихове имовине.5 Опстанак новосадске гимназије и штампање ,,Нове поште“6, били су само представа толеранције у времену анексије и мађаризације.

Други талас масовних злочина започет је забраном напуштања кућа, кретања, звоњења звона и богослужења, одузимањем докумената, сменама с посла, а завршио се рупама на леду и токовима Дунава и Тисе којим су плутали лешеви Срба, Јевреја и Рома. Била је то јануарска Рација 1942. године, када је у Шајкашкој, Старом Бечеју и Новом Саду са околином, када је дошло до ,,кулминације политике реваншизма и ревизионизма.“7 Сам термин у овом случају означава полицијско опкољавање одређене локације ради проналаска сумњивих лица. Ипак, појам не одговара природи злочина почињеног јануара 1942. године.
На овај начин реч ,,рација“ представља еуфемизам, ублажавање, можда чак и несвесно потискивање смисла природе догађаја који има своју предисторију.8 Живот је, према подацима Покрајинске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, изгубило 3.417 лица, а 21.554 лица оштећено је другим злочинима попут батињања по систему круга9; ударања моткама, кундацима, пендрецима; чупања дојки, завртања мошница и откидања других делова тела; гажења; силовања, док је начињена материјална штета износила 277.879.727 динара предратне вредности.10 Организациони секретар Покрајинског комитета Комунистичке партије Југославије за Војводину, Иса Јовановић, говорио је о 10.000 жртава, Ендре Бајчи Жилински11 о 7.000 – 9.000, док извештај чланова мађарске Владе наводи да је до 27. јануара убијено између 6.000 и 7.000 Срба. Подаци окупатора бележе 3.340 страдалих лица, док историчар Звонимир Голубовић наводи 3.809 жртава.12 Иако је Рација званично била усмерена против комуниста, страдали су махом грађани, свештеници и интелектуалци, али су циљеви самог злочина остали неиспуњени па је етнички однос у местима где су Срби били већина остао непромењен. Такође, притисак Немачке да Мађарска пошаље већи број војника на Источни фронт није престао, нити је она одустала од Баната у корист Мађарске. Оно што је ипак било остварено јесте још већа удаљеност српског и мађарског народа после јануара 1942, а села Шајкашке, Нови Сад и Стари Бечеј памтиће да је ,,локално мађарско становништво умногоме подржавало мере да се непокорени Срби за свагда умире“.13
Трећи талас масовних злочина уследио је 1944. године, доласком њилаша, припадника нацистичке Партије стреластог крста14, на власт. Тада је престала релативна толеранција Јевреја у Мађарској и они су тог пролећа транспортовани у немачке концентрационе логоре. Према непотпуним подацима Анкетног одбора за утврђивање истине о догађајима 1941–1945. године у Војводини, од 18.380 предратних Јевреја страдало је на разне начине њих 15.343.15 Историчар Звонимир Голубовић свој закључак о масовним злочинима мађарског окупатора образложио је на следећи начин: ,,Убиства, пљачке и други облици терора приликом уласка мађарских окупаторских трупа могу се означити и као најгрубљи вид денационализације – као геноцид, јер су му жртве биле из редова српског народа на рачун којег се желела обезбедити национална превласт.“16
Након ослобођења, увођење Војне управе за Банат, Бачку и Барању17 поручивало је својим мерама да нема повратка на старо, али и да ће процес конституисања Војводине морати да сачека пролеће 1945. године: ,,Мисао Војводине мењала је током времена и свој смисао и своју садржину па, природно и своју територију.“18 Као главни циљ Војне управе наведено је уклањање петоколонаша, кажњавање злочинаца и сарадника мађарског и немачког окупатора. Поведен је обрачун против мађарског и немачког становништва, али и грађанских политичара, који су већински у рату били политички пасивни. ,,Издајницима нису проглашавани само они који су тесно сарађивали с окупационим властима, већ и они који су подржавали или били симпатизери четничког покрета, или једноставно, због обичних антикомунистичких ставова и изјава, како за време, тако и пре рата.“19 Иако је Јован Веселинов20, још новембра 1944. године, први објавио да ће Војводина бити аутономна покрајина у саставу Србије, тек 5. априла наредне године војвођански комунисти пристали су на Седмој покрајинској конференцији на овакво стање ствари. Читав процес завршен је доношењем Закона о успостављању и устројству Аутономне Покрајине Војводине 1. септембра 1945. године.21
Отворено је питање мањина које се превасходно односило на Мађаре који су се после крвавог Делвидека поново нашли у Војводини. Мада је Тито говорио да народ треба наоружати таквом свешћу да Хрват стрепи за оно што се дешава на границама Македоније, а Србин за оно што се збива у Истри, пример Војводине као Југославије у малом, показаће да су у питању готово нереална очекивања.22 Овај пут ситуација је била још гора него након 1918. године – односи између српског и мађарског народа нису били више оптерећени само територијом, већ масовним злочинима и одмаздама.
Поучене лекцијом из СССР-а, управо су власти у Југославији закорачале путем бруталности и испољавања екстремног насиља. Иако је постојала Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача од септембра 1944. године, кажњавање
Мађара отишло је у другу крајност – поред оних који су имали зашто да плате животом, било је и оних над којима је пресуда за стрељање донета без правне процедуре, а на основу чланства у њилашкој или другој организацији или пак непроверених пријава, па је тако Комисији стигло чак 938.828 пријава.23
Хапшења и стрељања започета су у свим селима Бачке с мађарским живљем одмах по доласку ослободилаца.24 Тако је у Чуругу, због директног или индиректног учествовања у Рацији, становништво проглашено за ратне злочинце и исељено због нормалног функционисања живота и праведне казне. Дат им је рок да се о свом трошку, у року од 14 дана, иселе у Мађарску са оним стварима које су донели доласком у Југославију. Оваква одлука правдана је као мера која није била усмерена против Мађара као народа у Војводини, већ против ,,оне перјанице мађарског народа које су овамо и дошле са празним коферима и напљачкале имовину од нашег живља, жртава рата“.25 Партија није бежала ни од тврдње да су Мађари и усташе затровали међунационалне односе у Војводини до врхунца. Она је себе приказивала као спаситеља и помиритеља јер је ,,непоколебљиво истрајавање КПЈ на принципима братства, јединства и равноправности и у најтежим тренуцима, на сузбијању осветничког шовинизма, националне искључивости и ускогрудости, на жигосању и немилосрдном кажњавању правих криваца, као и на упорном стрпљивом раду на политичком освешћивању неопредељених маса народа сваке националности, морало уродити плодом“.26

Број жртава нове власти према различитим проценама варира од 5.000 до 40.000 људи.27 Ипак, треба имати у виду да су као главни кривци оптужени Немци, а као њихови помагачи Мађари. Због тога су одмазде над фолксдојчерима биле много суровије него над Мађарима. Услед комунистичке солидарности и угледа земље, промењена је политика према Мађарима у другој фази Војне управе. Пружена им је могућност да ступе у редове
Народноослободилачке војске Југославије, али се српско становништво, поготово сеоска руководства села која су измасакрирана у рату попут Чуруга, Мошорина и Жабља, бунило и захтевало да се Мађари и Немци логоришу и иселе. Захтеви су испуњени и становништво ових места било је у логорима до јесени 1945. године, када је постало слободно, али без права да се врати својим кућама. Након тога започет је период интегрисања мађарске мањине у нову Југославију. Национално питање било је примарно. Национални анимозитети решавани су тако што су претварани у класну борбу радника, а сукоб је постављан на линију сиромашни сељаци – буржоазија. Свакако, до брзих промена и удаљавања од периода Војне управе није дошло у наредном периоду. На положај Мађара негативно су утицале и откривене завере које су организовали мађарски фашисти с циљем да изврше атентат на комунистичке функционере. Шовинистички говор, туче Срба и Мађара и мржња између деце у мешовитим селима били су свакодневица. Кривица за овакве ствари пребачена је на великосрпски шовинизам ниже партијске структуре на Фебруарском саветовању у Београду 1948. године.
Нове проблеме Мађарске и Југославије донела је Резолуција Информбироа. Пропаганда Информбироа радила је на томе да се поново распламсају шовинизам и ревизионизам код Мађара, док се у Југославији причало о наводном организовању Мађара и нападу совјетских и мађарских трупа.28 У неким срезовима са мађарском већином дошло је до испољавања мржње према Србима па је остало забележено да се причало како ће се ,,по доласку Руса и Мађара Срби најгоре провести“.29 Стога су Слободан Пенезић30 и Петар Стамболић31 предложили да се појача пропаганда против режима у Будимпешти и да се организују групе или појединци Мађари који ће гласно иступати против онога што се дешава у Мађарској. У борби за наклоност мањинског становништва, Мађари су постали у јавности борци против фашизма и битан фактор у изградњи социјализма.
Наредни непријатељ била је Српска православна црква. Културни споменици од изузетне националне и историјске вредности постали су безначајни новом социјалистичком друштву. ,,Ако после рата за важне православне споменике није било средстава за одбрану, како објаснити додатна рушења и продужетак ратне агоније у још болнију послератну.“32
Тачка усијања било је пребијање епископа бачког Иринеја Ћирића33 у Оџацима, у присуству полиције. Након тога повукао се у Владичански двор, ретко излазећи из града. Оболевао је све више због трајног оштећења кичмене мождине као последице напада.34 Уследио је одлазак на лечење 1952. године, како би могао да се врати на дужност епархијског архијереја, али до тога није дошло и он се упокојио 5. априла 1955. године.35
Управо ове теме посматране су и у листу Слободна Војводинa, гласилу Покрајинског народноослободилачког одбора за Војводину. Први дан Другог светског рата био је симболичан показатељ да ће медијска пропаганда бити посебна врста рата у рату. Повод за избијање сукоба био је напад на једну радио-станицу.
Ни Бачка није имала другачију историју – да се битке у рату не воде само на фронту него и кроз медије, видело се и по томе што је Слободна Војводина своју историју започела 15. октобра 1942. године, за време мађарске окупације, у илегалној подземној штампарији куће Ћире Шовљанског, у улици Војислава Илића бр. 15 у Новом Саду, код Алмашког гробља.36 У непуна три квадратна метра стала је писаћа машина, гештетнер, радио, једна полица и светиљка. У ноћи између 18. и 19. новембра 1942. године, кућу у којој се налазило ово гласило засули су меци, бомбе и сузавац мађарског окупатора. Тада су погинули Ћира Шовљански и Бранко Бајић, уредник Слободне Војводине и председник Покрајинског народноослободилачког одбора за Војводину. Први главни уредник, касније народни херој, Светозар Марковић Тоза, рањен је и ухваћен, да би након мучења током истраге био обешен у дворишту касарне у Футошкој улици. Наредни бројеви штампани су у Врбасу, Парагама, по Срему и Банату. Курири су тајно разносили лист по Србији, Хрватској и Босни, а понеки број стигао је и до Италије. Слободна Војводина, лист чија је прва страна иштампана исте године када су под лед Дунава бачене хиљаде људи, постојала је десет година, након чега је добила ново име – Дневник.

1 Aleksandar Kasaš, Mađari u Vojvodini 1941–1946, (Novi Sad: Filozofski fakultet, 1996), 210.
2 Enike Šajti, Mađari u Vojvodini 1918–1947, (Novi Sad: Forum, 2010), 118.
3 Историчар Звонимир Голубовић наводи у свом делу Рација у Јужној Бачкој 1942. да је мађарско до-
мобранство са домаћим Мађарима убило, према сопственом признању, 2.300 лица, док подаци Анкетне
комисије наводе да је страдало 3.500 људи, махом Срба.
4 Звонимир Голубовић, Рација у јужној Бачкој 1942. н.д., 13.
5 Први талас протеривања укључивао је све Србе, Јевреје и Роме досељене после 31. октобра 1918. годи-
не. Ипак, како између немачких и мађарских власти није постигнут споразум о протеривању, непротеран
део становништва депортован је у логоре по Бачкој и Барањи. Становништво је депортовано и у Мађарску,
у логор Шарвар. Поред Шарвара, у Мађарској су постојали логори у Барчу, Баји, Нађкањижи, Киштарачи,
Гарањи и Фенађшагу.
6 Лист који је излазио у Новом Саду од 1941. до 1944. године на ћирилици.

7 Звонимир Голубовић, Рација у јужној Бачкој 1942. н.д., 195.
8 Драго Његован, Рација – трећа група масовних злочина, (Нови Сад: Прометеј, 2009), 5; Александар Сте-
вановић, ,,Рација 1942. Морална заснованост масовног злочина“, у: 80 година од погрома у великој Рацији:
корак даље ка заједничкој будућности, уредници Драган Станић и Зоран Павловић, (Нови Сад: Матица
српска, Покрајински заштитник грађана – омбудсман, 2022), 153.
9 У кругу су стајали детективи и мучитељи, док је жртва била постављена у средину и добијала ударце.
Поред мушкараца, тукли су жене и децу. Након тога уследило би гажење, чупање косе, ударање главом о
зид или земљу.
10 Драго Његован, Рација – трећа група масовних злочина, н.д., 185.
11 Енре Бајчи Жилински (Сарваш, 1866 – Шопронкохида, 1944), посланик у парламенту у Будимпешти.
Како би покушао да спречи или заустави злочине мађарске окупационе власти над Србима, написао је
велики број писама и меморандума регенту, председницима Владе, министрима, државним секретарима,
војним руководиоцима Краљевине Мађарске. У свом Меморандуму упућеном Миклошу Хортију 4. фебру-
ара 1942. године, навео је да је током запоседања Јужних крајева побијено око 8.000 лица махом српске
националности. Према његовим подацима, током Рације у Жабљу побијено је око 1.400 лица, затим у Чу-
ругу 3.000, Новом Саду 2.000 – 2.500, док за Тител износи претпоставку да је тамо страдало преко хиљаду
људи. Током и након Рације у Бачкој, његове активности биле су усмерене на кажњавање одговорних и
обештећење жртава.
12 Звонимир Голубовић, Рација у јужној Бачкој 1942. н.д., 146.

13 Aleksandar Kasaš, Mađari u Vojvodini 1941–1946, n.d., 92.
14 Партија стреластог крста (мађ. Nyilaskeresztes Párt – Hungarista Mozgalom), деловала је од 1935. до
1945. године. Представља мађарску нацистичку странку, која је, за разлику од немачке, била изразито про-
католичка. Њиховим доласком на власт омогућена је депортација Јевреја у нацистичке логоре.
15 Драгица Кољанин. ,,Војводина у Другом светском рату: универзалне вредности антифашизма“, у: Науч-
на трибина историчара: зборник предавања одржаних 2006–2007. године, уредник Золтан Ђере, (Нови Сад:
Филозофски факултет, 2007), 91.
16 Звонимир Голубовић, Рација у јужној Бачкој 1942. (Нови Сад: Музеј Војводине, 1992), 14.
17 Војна управа уведена је октобра 1944. године и трајала је 103 дана.
18 Слободан Бјелица, Спорови око аутономије Војводине: 1961–1974. (Београд: Службени гласник, 2015), 17.
19 Небојша Петровић, Архипелаг мржње: непријатељи КПЈ у Војводини након Другог светског рата 1944–1953.
(Београд: Службени гласник; Нови Сад: Архив Војводине, 2020), 60.
20 Јован Веселинов (Кумане, 1906 – Београд, 1982) био је од јануара 1943. године политички секретар
Покрајинског комитета, да би до 1945. године радио на конституисању будуће аутономне Војводине. Био
је председник Главног народноослободилачког одбора Војводине и секретар Јединственог народноослобо-
дилачког фронта Војводине (1944–1945). Поред тога, био је и председник Извршног већа НР Србије и члан
Савезног извршног већа (1953–1957), председник Скупштине СР Србије (1957–1963), политички секретар
ЦК СК Србије (1957–1967), као и члан ЦК КПЈ односно СКЈ (1948–1978). Поред свих звања, носилац је
ордена Народног хероја.

21 Слободан Бјелица, Спорови око аутономије Војводине: 1961–1974. н.д,. 24.
22 Branko Petranović, Istorija Jugoslavije: 1918–1978. (Beograd: Bigz, 1981), 418.
23 Небојша Петровић, Архипелаг мржње: непријатељи КПЈ у Војводини након Другог светског рата 1944–1953.
н.д., 114.
24 У селу Надрљану код Старе Кањиже, стрељано је преко 150 Мађара, исто колико и у Молу. За овакву
одмазду Партија је касније оптужила Србе из Србије и Црне Горе да су ,,спроводили четнички утицај“.
(Исто, 115)
25 ,,Зашто су исељени окупаторови чиновници из Војводине“, Слободна Војводина, 18. 5. 1945, 2.
26 Јелена Попов, Народни фронт у Војводини: 1944–1953. (Нови Сад: Филозофски факултет, 1986), 35.

27 Ђорђе Н. Лопичић у свом делу Мађарски ратни злочини 1941–1945. Пресуде југословенских судова наводи
да се цифра од 40.000 побијених Мађара у Барањи и Бачкој помиње у књизи мађарског аутора Тибора Че-
реша и да је заснована на подацима два католичка жупника, Мартона Сича из Бачких Винограда и Јозефа
Ковача из Мартоноша. Черешева књига оцењена је као антисрпска, препуна фалсификата који теже да
умање ратне злочине у Бачкој и да се окупација Бачке оправда. Ђорђе Н. Лопичић, Мађарски ратни злочини:
1941–1945. (Београд: Музеј жртава геноцида, 2010), 23.
28 Колико су односи били затегнути, показује и одлука мађарске Владе да не испоручи ратне злочинце
Фрању и Звонимира Жнидарића Југославији, које је она тражила 28. августа 1948. године. Они су, одлукама
југословенске Комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, проглашени за ратне
злочинце као припадници усташког покрета. Мађарска Влада одбила је екстрадицију поменутих ратних зло-
чинаца уз образложење да нису починили злочине који би могли бити база за изручење. Оваквим држањем,
Мађарска је прекршила Уговор о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи, али и основне обавезе које
произилазе из Уговора о миру између две државе. Крајем децембра 1941. године, учествовали су у покољу
30 Срба у селу Кремне, у пљачки имовине и животињском мучењу жена и деце која су преживела.
29 Јелена Попов, Народни фронт у Војводини: 1944–1953. н.д., 259.
30 Слободан Пенезић Крцун (Ужице, 1918 – Шопић, 1964) био је први начелник Одељења за заштиту на-
рода за Србију (1944–1945), министар унутрашњих послова НР Србије (1946–1953), председник Извршног
већа Скупштине Социјалистичке Републике Србије (1962–1964).

31 Петар Стамболић (Брезова, 1912 – Београд, 2007) био је председник Владе НР Србије (1948–1953),
председник Народне скупштине НР Србије (1953–1957), председник Савезне народне скупштине (1957–
1963), председник Савезног извршног већа (1963–1967), председник Председништва СФРЈ (1974–1984).
32 Ђорђе Н. Лопичић, Мађарски ратни злочини: 1941–1945. н.д., 159.
33 Иринеј Ћирић (Сремски Карловци, 1884 – Нови Сад, 1955) носилац је једног од најзвучнијих имена у Бачкој, уједно и њен епископ (1922–1955) који је oд 2022. године канонизован као Свети Иринеј Ћирић, Исповедник вере. С обзиром на то колико често и на који начин је био помињан, његова личност има посебан значај за тумачење односа Слободне Војводине према Српској православној цркви од свог првог броја. Као једини преостали институционализовани представник Срба у Бачкој био је принуђен да успостави сарадњу с окупатором. Стога је од 1942. године представљан као човек који учествује на парадама окупатора са Хортијевим генералима и другим џелатима новосадских Срба, као миропомазани издајник, Јуда Иринеј, епископ који је био у мучилишту ,,Армији“ и хвалио окупаторе, Дражина перјаница. Његово име везано је за први помен Рације у овим новинама, али без дескрипције, већ уз напомену да је Иринеј Ћирић издао Проглас 21. јануара 1942. године, када је она започета у Новом Саду. Оцењен је као један од оних људи који су двадесет година жарили и палили у Југославији те били упориште разних режима кривих за пропаст земље.

34 Александар Хорват. ,,Владика бачки Иринеј и односи између Српске православне цркве и државе
(1944–1955), Токови историје, год. 32, бр. 1 (2024), 126.
35 Мирослав Николић и Лазар Ђачић, Житије Иринеја (Ћирића), епископа бачког, Исповедника вере, (Нови
Сад: Беседа, 2022), 28–30.
36 Душан Попов. Историја Слободне Војводине: (1942–1952). (Нови Сад: Дневник, 1982), 3–12.

Милица Мољски, историчар, ПОСЛЕРАТНО СЕЋАЊЕ НА ЗЛОЧИНЕ У БАЧКОЈ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ У ОГЛЕДАЛУ СЛОБОДНЕ ВОЈВОДИНЕ, www.2.muzejgenocida.rs