Неки од могућих повода за РАЦИЈУ

Неки од могућих повода за РАЦИЈУ

Није баш лако посебно истаћи само један разлог из мноштва оних који су довели до рације. Противсрпски шовинизам владајућих хортиевских кругова и других десних, профашистичких структура у Мађарској, утицајних у војсци и државној администрацији шовинизам који се испољио кроз најкрвавију форму одмазде у циљу застрашивања српског становништва, као и жеља за коначним обрачуном са организаторима и руководиоцима НОП-а, били су основни разлози који су довели до јануарских догађаја.

Без намере да их излажемо редом, по њиховој важности, споменућемо још неке међу разлозима који су допринели сазревању чудовишне идеје о масовном покољу Срба и Јевреја. Већ смо споменули нерешене социјалне и политичке проблеме у фашистичкој Мађарској, који су се након окупације добрим делом пренели и у Бачку и који су се, на одређени начин, рефлектовали и у рацији. Није случајно што су ово навођени и изразито антисемитско расположење већег дела официраског кадра и приличног броја руководећих људи из државне управе у Мађарској.

О спољнополитичким комбинацијама, у центру којих се налазило питање Баната, упорна тежња да се Бачка задржи по сваку цену као и поновљени Хитлерови захтеви за веће учешће мађарских војних снага на Источном фронту, што се такође уплело у догађаје око рације, треба свакако нешто више да кажемо. Као што је познато, у тежњи да Мађарску придобије за своје освајачке планове, Хитлер јој је, поред других територија, обећао и Банат, па чак и Ријеку. Иако је време од капитулације Краљевине Југославије све више одмицало, а тиме и надања да се Банат и Ријека добију све више слабила, Мађарска се никада није одрекла својих претензија у односу на Банат.

По једној верзији, коју вреди поменути, ово убијање невиног становништва, које се у званичним документима окупатора назива свакако само не правим именом, планирано је и спроведено са жељом да се Хитлеровом емисару, Јоакиму фон Рибентропу (Joachim von Ribbentrop), министру иностраних послова, чији је долазак и боравак у Будимпешти планиран у времену 6—10. јануара 1942. године, покаже како власти у Банату нису способне саме изаћи на крај са НОП-ом, који је толико нарастао да је у могућности да директно помаже и подстиче устанак и у Бачкој. Крајњи циљ оваквог, углед речено, потпуно нетачног приказивања ствари био је да се докаже потреба да мађарске трупе, које су успешно умириле Бачку, окупирају и Банат. Као потврду ове верзије може да послужи низ извештаја, са нетачним подацима, да је у Бачкој планиран устанак великих размера који би отпочели и помогли партизани из Баната. Овом приликом навешћемо само један, који је састављен на основу изјава чланова мађарске владе, и то 25. фебруара 1942. то значи после рације. Део тог извештаја, препуног свакојаких измишљотина, гласи:

Српски устанак у мађарском делу Бачке

Једна група српских устаника из околине Великог Бечкерека, у Банату, прешла је 7. јануара т.г. Тису и продрла северно од Титела у Бачку, област припоjену Мађарској. Радило се о 800 људи, који су били наоружани машинским пушкама (немачки фабрикат), пушкама и ручним гранатама. Српски устаници посели су Жабаљ, где претежно живе Срби, око 23 км северно од Титела. Српско становништво је наоружано од стране устаника који су покушали да, уз помоћ становништва, продру у правцу Новог Сада. Постојеће мађарске жандармеријске снаге, слабе да би пружиле отпор устаницима, одступиле су. Тек идућег дана пристигла су из Сегедина јака жандармеријска одељења која су могла успешно примити борбу, у којој су употребљени и бацачи пламена. Дошло је до огорчене борбе, у којој су устаници били потпуно уништени. Поред 900 устаника убијено је целокупно српско становништво Жабља.

Није искључена ни друга верзија, наиме, да је преувеличавањем опасности од устанка у Бачкој мађарско цивилно и војно руководство имало циљ да оправда потребу држања већих војних ефектива на терену Бачке и у њеној близини, где је без сумње било далеко лакше ратовати него рецимо на Источном фронту. Обавезе Хортијеве Мађарске у том погледу биле су прилично велике а њихово извршење не само да је Хитлер захтевао него је, штавише, постављао и нове захтеве. Тако се и посета Рибентропа завршила споразумом да Мађарска пошаље на ратиште нових 150.000 војника, али је тај споразум постигнут без икаквих обећања о новим територијалним уступцима Мађарској.

Извор: Мила Чобански, Звонимир Голубовић: Нови Сад у рату и револуцији, 1941-1945