Немачке организације у Краљевини Југославији

Немачке организације у Краљевини Југославији

Најважније организације и институције које су, свака на свој начин, допринеле чврстом организовању Немаца у Југославији по узору на нацистичке организације у Немачкој и које су обухватиле сва подручја живота Немаца, биле су: Швапско-немачки културни савез (Schwäbisch-deutscher Kulturbund), основан још 1920. године; Немачка партија (Deutsche Partei); привредна задруга „Аграрија“, која је поникла из Културбунда; Централна кредитна штедионица (Zentrallanderlehens) и Задруга за социјално старање (Wohlfahrtsgenossenschaft). Идејно и политичко обједињавање Немаца у Југославији и развијање свести о томе да су они интегрални део једне велике нације текли су паралелно и били подстицани експанзијом Трећег рајха. Млади Немци из Покрета за обнову (Erneuerungsbewegung), након преузимања вођства Културбунда, енергично су настојали да ову организацију претворе у монолитну политичку партију која ће почивати на нацистичким принципима и која ће моћи не само да идејно-политички обухвати све Немце у Југославији, већ да истовремено буде центар припрема за војне, диверзантске и шпијунске задатке. Захваљујући јединству оствареном у руководству Културбунда, на чије је чело августа 1939. дошао др Јанко Сеп (Sepp), као и спољнополитичким и војним успесима Хитлерове Немачке, број чланова Културбунда нагло је растао.

Почетком марта 1941. ова организација успела је да обухвати 95% свих Немаца у Југославији. Нагли пораст броја чланова као и нови систем доприноса који су чланови били обавезни да плаћају, омогућили су да се Културбунд до те мере осамостали да је могао слати у Рајх, знатан део средстава у оквиру „зимске помоћи“, односно поднети већи део трошкова око пресељавања Немаца из Бесарабије и Буковине, које је крајем 1940. године ишло и преко Југославије. Боравака већег броја Немаца на једном месту, у Прахову и Земуну, у току пресељавања, искоришћен је за извођење војне обуке младих Немаца.

Степен војничке организованости југословенских Немаца, поред осталог, веома добро илуструје један радиограм тајне радио-станице „Нора“ из Новог Сада од 4. априла 1941. у коме се од Немачке захтева бацање оружја у око четрдесет места Бачке и Баната. Том приликом се дају и знаци распознавања у случају да дође и до спуштања немачких падобранаца.

Што се Хортијеве Мађарске тиче, после првог светског рата и пада Мађарске Совјетске Републике тамо је изграђен контрареволуционарни режим који је служио интересима крупних полуфеудалних велепоседника и монополистичке буржоазије. Економске и политичке тешкоће, невоље и беду које су снашле огромну већину становништва, мађарски властодршци објашњавали су и правдали неправедним мировним уговорима закљученим у Версају и Тријанону после првог светског рата, којима је територија Мађарске смањена за две трећине. Контрареволуционарни режим у Мађарској говорио је народу да се просперитет земље може остварити једино враћањем одузетих територија. Почивше борба за ревизију мировних уговора, с тим у вези развија идеја иредентизма, а народне масе, посебно омладина, васпитавале су се у духу реваншизма и мржње према народима из суседних земаља. Оваква политика довела је сигурно једном Мађарску у табор фашистичке Немачке и Мусолинијеве Италије. Немачка и Италија су од тада и до слома ове две земље подржавале своје територијалне претензије према земљама са којима су граничиле. Међу њима налазила се и Југославија, против које су Немачка и Мађарска рачунала, измeђу осталог, и на петоколонашке елементе у Бачкој и Банату.

Савезништво Мађарске било је потребно Хитлеру због његових планова у односу на Балкан и Совјетски Савез. Територија Мађарске могла је да послужи и као сировинска резерва и као стратешка база. Такозваном Првом бечком арбитражом, новембра 1938, Хитлер је доделио Мађарској делове јужне Словачке. Регент Мађарске фебруара 1939. приступа тзв. пакту Антикоминтерне. У пролеће 1939. територија Мађарске повећана је деловима Прикарпатске Украјине уз истовремено напуштање Друштва народа. Северна Трансилванија је припоjена Мађарској тзв. Другом бечком арбитражом, августа 1940. године.

Извор: Мила Чобански, Звонимир Голубовић: Нови Сад у рату и револуцији, 1941-1945