НЕМАЊА ДЕВИЋ: ОКУПАЦИЈА БАЧКЕ 1941. И ЗЛОЧИН У СИРИГУ

НЕМАЊА ДЕВИЋ: ОКУПАЦИЈА БАЧКЕ 1941. И ЗЛОЧИН У СИРИГУ

 

 

Операција мађарске војске у такозваним „јужним крајевимаˮ  Угарске почиње одмах после одлуке и Прокламације Мађарске владе од 10. априла 1941. године. Како је текло запоседање Бачке и Барање?

 

Морамо најпре да у једном кратком осврту кажемо шта је уопште и претходило догађајима које сте поменули. Наиме, Краљевина Југославија, од свог настанка 1918. године нашла се на удару различитих ревизионизама околних држава које су биле на страни губитникâ у Првом светском рату. У првом реду то су, на овом нашем подручју, биле Мађарска, Бугарска, али, са друге стране, и Италија, која је итекако имала своје територијалне апетите, покушавајући да од Јадранског мора учини, како се говорило, „језеро италијанске империјеˮ. Дакле, од самог свог настанка Југославија се суочавала са тим искушењима, и то не само искушењима већ и отвореним територијалним претензијама, чак и читавим сплетом терористичких активности које су се одвијале на њеном тлу. У овом контексту, корене мађарске агресије треба тражити и у њиховој сарадњи са усташким снагама у периоду Краљевине, кроз стварање полигона на којима су усташе обучаване и потом припремане за диверзантске упаде на територију Краљевине Југославије. Познат је, например, логор-камп у Јанка Пусти.

Посебно треба истаћи да уочи Другог светског рата политика ревизионизма постаје званична линија мађарске политике. Дакле, радило се о потреби ревизије Тријанона и повратку „јужних крајеваˮ, како се наводило. У предвечерје рата опција коју је заступао Пал Телеки изгубила је своју политичку битку, а он је у априлу 1941. године, после кршења постигнутог уговора о вечном пријатељству између Мађарске и Југославије, извршио самоубиство. Тада и у рату доминацију преузима политичка линија коју је заступао Миклош Хорти и она надаље креира политику према Југославији. Та радикална антијугословенска и антисрпска политика поклопила се са сепаратизмом који је тада достигао свој зенит и у Загребу и уопште у Хрватској, где се 10. априла 1941. године. успоставља Независна Држава Хрватска. По успостављању НДХ долази и до активнијег учешћа Мађарске у агресији на Југославију, која је започела бомбардовањем Београда 6. априла 1941. године. У том смислу, ми пратимо активности мађарске Треће армије на територији Бачке и читав низ злочина до којих је тада дошло. Врло је важно да истакнемо да 1918. године, када југословенска војска, односно тада српска војска, улази у Бачку, уопште нема сличних примера. Приликом запоседања и ослобођења тих територија није било репресије над цивилним становништвом, нема никаквих злочина над Мађарима. Међутим, у априлу 1941. године читав један сплет злочиначких активности против српског народа – које чак имају и геноцидни карактер – бележимо на читавој територији Бачке. Врло је важно речи да су мађарске снаге на тај свој корак стрпљиво чекале двадесет и три године. Када се учинило да је дошло до помирења, поготову после Уговора о вечитом пријатељству, да је можда стасала једна нова генерација, односи су враћани на старо и просто понављају у свом најсуровијем облику онда када се веровало да никада више неће доћи до тога.

Знамо за злочин у Сиригу од 13. априла 1941. године. То је први масовни злочин над српским становништвом, први геноцидни злочин на територији читаве Краљевине Југославије. После тога уследиће злочин са елементима геноцида у Гудовцу код Бјеловара, који ће починити усташе. Важно је овде истаћи да су овај први геноцид починиле мађарске снаге. Наравно, они су те злочине правдали сукобима са регуларном југословенском војском или пак четничким јединицама. Врло често су ти сукоби били инсценирани, али, са друге стране, чак и да је до њих долазило током Априлског рата, поставља се питање с којим оправдањем се, у знак одмазде, под нож ставља читаво једно насеље, и то у време када још нису биле прописане чак ни оне драконске немачке одмазде „сто за једногˮ. Ми бележимо овакве злочине на читавом правцу напредовања мађарске војске – у Суботици, Сомбору, Сенти, Кањижи, Новом Саду, Србобрану. На основу архивске грађе забележени су врло интензивни злочини који су за последицу имали страдање, рачуна се, преко две хиљаде, а неке процене иду и до три и по хиљаде убијених српских цивила на територији Војводине, пре свега на територији Бачке. Ти злочини почињу у априлу 1941. године и без прекида трају до самог краја рата, тако да од 1941. до 1945. године евидентирамо око 18.500 убијених Срба на територији Војводине.

 

Осим што су становнике Бачке и Барање, односно становнике Војводине убијали, донета је уредба да сви они који су насељени на овим просторима после 1918. године морају напустити територију. Да ли имамо податке колико је колониста и оптаната протерано?

 

Добро сте поменули ту уредбу, која је ступила на снагу и почела да се спроводи већ у априлу 1941. године. Дакле, то је, поред овог терора који прати улазак мађарских трупа, који је био опомињући за Србе, други удар на српски народ. Колонисти и оптанти, они несрећни људи који су из Будима или Сентандреје после 1918. године потражили уточиште у Бачкој, поново су, после двадесет година, протерани са својих огњишта. Потом се ушло у трећу фазу удара на српски народ. То је била присилна денационализација, која је текла у више праваца. На територији Војводине и Славоније после Првог светског рата је било формирано око две стотине колонистичких насеља. Године 1941, сматрајући да на тај начин треба сломити политику Краљевине Југославије, која је, наводно, пореметила некадашњу националну структуру и ојачала српски елемент у присаједињеним крајевима, просто се мачем кренуло на колоније. Уз масовна насиља протерани су сви они људи који су после 1918. године били насељени на територију Бачке и Војводине. Вршена су истраживања ког обима су била протеривања и расељавања српског народа. Сматра се да је протерано негде око педесет хиљада људи. На територији Бачке, која је имала педесет једно колонистичко насеље, протерано је око тридесет две хиљаде људи. Једна трећина њих се никада није вратила, из разних разлога. Један број њих је протеран на територију Независне Државе Хрватске, тамо су уморени у логорима, многи од њих у Јасеновцу. Неки су протерани на територију Недићеве Србије, па, услед трајања рата, нису успели да се врате.

На место ових тридесет две хиљаде протераних колониста из Бачке довођени су Мађари. Један значајан број њих улази у запоседнуте и често опљачкане српске куће. На тај начин се поново мења национална структура у Бачкој. Сачуван је низ описа како је тај процес текао захваљујући грађи Државне комисије за утврђивање злочина окупаторâ и њихових помагача. Он је значио и формирање читавог низа сабирних логора за интернацију на територији Војводине. Тај процес је текао брзо. Можемо рећи да, не набрајајући посебно српска колонистичка насеља, већ од априла, интензивније у мају 1941. године, од стране снага мађарске Треће армије породице се прикупљају на једном месту, затим се организује њихов транспорт и они, у једном нереду, уз читав сплет насиља над њима, одлазе преко Саве и Дунава. На основу примера из Степановићева могу рећи како је то изгледало. Степановићево је једно од већих колонистичких насеља у Бачкој, имало је око три хиљаде становника. Већ 21. априла мађарске снаге су упале у Степановићево и читавог тог дана је трајала нека врста рације. Рација ће нам касније бити синоним за знатно обимније систематске злочине у Бачкој. Али тада се у Степановићеву спроводи нека врста рације – претреса, сабирања и протеривања српског народа, уз бројна насиља. Конкретно у овом случају бележимо и неколико убистава старијих особа које су заостале у евакуацији. Једну старицу су мађарске трупе бациле са скеле у циљу застрашивања других. Све се то дешавало у априлу 1941. године са циљем да се застраши остало српско становништво, да трајно промени националну структуру и да угуши било какву идеју о отпору, да покаже да је Мађарска, после повратка својих такозваних јужних крајева, спремна да поново векује на том простору.

 

Где су све формирани логори? Колико Срба са ових простора је протерано у логоре? Они су формирани не само у Мађарској већ и на територији Бачке.

 

Што се тиче укупног броја Срба који су прошли кроз логоре, броја им се не зна. Мислим да нико до данас ту тему није у целости и до краја истражио. У литератури се помиње да је на територији Бачке већ у пролеће 1941. године формирано тринаест логора који су имали капацитет да приме око двадесет хиљада логораша. На територији Мађарске, такође, што кроз радне, што кроз сабирне логоре, прошао је значајан број Срба из Бачке. Зна се за седам већих логора, од тога је највећи у Шарвару који је примио око осам хиљада логораша. Они су ту у прилично тешким условима проводили дане. Били су слабо храњени, боравили су у веома лошим здравственим и хигијенским условима, па су масовно умирали. Са друге стране, поменуо сам логоре за интернацију који су били врло карактеристични. То су били пролазни логори, где је српско становништво било сабирано пре него што је протеривано са територије Бачке. Ту је, такође, била изузетно висока смртност, пре свега старих особа и деце, јер се радило о логорима који су формирани на брзину са неадекватним условима, понекад чак и на отвореном. Додајте томе и радне логоре… Дакле, када говоримо о логорима то је једна од тачака која је посебно трауматична за српски народ на територији Бачке 1941. године.

Треба имати на уму да говоримо о времену пре почетка било каквих устаничких активност и на територији Војводине и у читавој Србији. Све ово о чему смо до сада говорили било је пре него што је запуцала иједна српска пушка на читавом српском етничком простору.

 

Ко је још, поред Срба, био на удару мађарске војске?

 

Показује се да, поред словенског живља који је био на удару мађарске војске, има и других нација које су пострадале и током Рације и у злочинима 1941. године. Пре свега, то је јеврејско становништво. Оно ће, дакле, поделити судбину са српским народом и кроз злочине приликом наступања Мађара 1941. године, а посебно током Рације у јануару 1942. године. Потом ће остаци јеврејске популације бити одведени у Аушвиц у априлу 1944. године. Срби и Јевреји су на овом простору и у овом случају имали готово идентичну судбину.

 

Да ли су хапшења и затварања вршена стално да би кулминирала почетком 1942. године у организованом Погрому у Бачкој?

 

Може се пратити континуитет те политике. Она је јасна и спроводе је војне, полицијске и политичке мађарске власти – дакле, од врха до дна; спроводи се од њихових војних органа, па до органа јединица локалне управе који учествују у прогонима и ликвидацијама цивила. Те масовне злочине пратимо од 1941. до 1945. године. Што се тиче конкретно Рације, она је имала своју предисторију. Под тим именом, како стоји у изворима „потребе за опсежном рацијом између Дунава и Тисеˮ, она се први пут јавља 31. октобра 1941. године. Дакле, већ тада је постављена нека врста приоритета истребљења српског народа на овом простору, пре свега у Шајкашкој, која је била бастион Српства и важила као таква између два рата, али и у ранијим историјским периодима. Јануар 1942. године представља врхунац тих злочина и прогона. Он итекако има и своју предисторију и увод и припремљен је значајно раније, са другим разлозима и са другим мотивима него што је то било званично објашњење и једна каснија интерпретација.

 

Који су разлози довели до масовног покоља Срба и Јевреја?

 

Питање масовног покоља Срба и Јевреја можемо, пре свега, тумачити из мађарских извора и посматрати их из њихове перспективе да бисмо објаснили шта је била званична линија политике, а онда последично, када установимо како је Рација текла, можемо установити шта је њен прави циљ. Мађарске окупационе снаге су приказивале Рацију као императив у циљу гушења српског слободарског покрета и гушење потенцијалног устанка и спречавања диверзија које су започеле у Бачкој, не би ли на тај начин успоставиле ред на територији коју су окупирале. Други разлог је била нека врста супротстављања немачким одлукама да мађарске снаге пребаце на Источни фронт. У страху да ће их Немци пребацивати на Источни фронт и тамо ангажовати, многи напади наводних устаника и борбе у Бачкој су инсценирани, не би ли се приказало да је неопходно да мађарска војска остане на територији Бачке, тада „Велике Мађарскеˮ, као и, са друге стране, да је њу неопходно употребити у Банату, дакле у ширењу окупационе зоне. Ради остваривања тих циљева, а уз то, наравно, ради сламања Српства у Бачкој, инсцениран је низ напада и потом изведен закључак да се припрема општа српска побуна у Бачкој на Божић 1942. године. За то је посебно послужила борба са Шајкашким партизанским одредом недалеко од Жабља 4. јануара 1942. године. Каква је била масовност те побуне показало се на основу пораза партизана и ратног плена који су Мађари имали – заплењено је свега седамнаест пушака. Управо је тај догађај – као раније на територији Независне Државе Хрватске на Ђурђевдан, односно Видовдан, када се, наводно, очекивало да ће се српски народ подићи на оружје – искоришћен за дефинитивни обрачун са српским народом на овом простору.

 

Како је масовна ликвидација Срба оправдавана у јавности?

 

Управо на начин како смо говорили, да се борба води против четника и против партизана. Врло је индикативно да су у мађарским изворима четници и партизани готово синоними, и то у тренутку када они у Србији међусобно воде грађански рат. После борби око Ужица и Чачка, када су се дефинитивно поделили и отишли у трајан историјски раскол, овде се и даље називи партизан, комуниста и четник користе као синоними за српског устаника против којег се мора повести жестока акција. У Рацији из јануара 1942. године број убијених и њихова структура потпуно су другачији од оних какви би били својствени устаничкој бази. Устанак обично води млађе становништво, оријентисано према герили. Истраживања из сваког насеља нам говоре нешто сасвим другачије. Пре свега, показују нам да је ту плански и систематски уништавана српска елита. Када се тај израз српска елита претвори у бројке, сазнајемо да је у Рацији 1942. године, према истраживањима историчара Драга Његована, убијено двадесет шест лекара, тридесет два адвоката, тридесет три учитеља и професора, петнаест свештеника, два јеврејска рабина и петнаест инжењера. То је, дакле, један плански удар у циљу сламања елите српског народа који је прво проређен, делимично истребљен и који је тиме требало да буде потпуно обезглављен и спреман на даљу асимилацију, уколико се окупација настави.

Са друге стране, старосна и полна структура убијених, поред социјалне, коју приказујемо, показује да је мета удара био српски народ, без обзира на старост и пол. У Чуругу је од девет стотина убијених цивила – неке процене говоре и више – убијено осамдесеторо деце млађе од петнаест година. Погледајте родно место Светозара Милетића, Мошорин. Видите шта се ту десило. Већ у пролеће и лето 1941. године прављени су спискови непоузданих. У јануару 1942. године вршена су велика хапшења и међу првима је ухапшен и убијен управо свештеник. Убијено је преко сто осамдесет цивила. Од тога свака шеста жртва је дете млађе од петнаест година. Убијани су уз велику тортуру, на бруталан начин, који је упоредив можда једино са онима из НДХ. То нам даје праву слику циља и стварне мете Рације из 1942. године, без обзира на то како је она касније приказивана у јавности.

Ово је једна, рекао бих, значајно шира тема о којој можемо и знатно дуже да говоримо. Покушао сам да укажем на неке од основних црта и основних елемената који су важни за Рацију – на разлику између 1918. и 1941. године; на континуитет мађарских злочина од 1941. до 1945, са врхунцем у јануару 1942; на спрегу њихових војних и политичких, па чак и цивилних власти у том пројекту и, на крају, на страховите последице страдања српског народа и сламања кичме његовој грађанској елити.

Мислим да је врло важно рећи да је Рација данас важан идентитетски елемент у савременој историји српског народа. Као што сагледавамо Крагујевац, Пребиловце, Краљево, Јадовно, Јастребарско, Јасеновац, у контекст свога памћења и односа према 1941. години, према Другом светском рату и страдању Срба у њему, треба да сместимо и Рацију. Колико људи данас зна да је први масовни злочин према српском народу у Краљевини Југославији почињен у Сиригу? Колико Срба данас, па чак и учених Срба, па чак, дозволићете да кажем, и наставника историје, може на карти Србије да вам покаже Сириг и да каже шта се тамо десило? То је за нас опомињуће. Чињеница је да се једним здравим односом Српске Православне Цркве, али и државних власти према питању Рације последњих година, та ситуација полако мења и, даће Бог, да у нашем колективном памћењу коначно буде искристалисана и смештена на право место. Ми имамо мит и завет браће Југовићâ из 14. века, који је надживео сва ропства и све векове – девет Југовића који су дали животе на Косову Пољу. Исто тако, у Новом Саду, у 20. веку, приликом Рације, где су чињени најмасовнији злочини не само на рекама већ и у самом градском језгру, што је незапамћено, имамо браћу Јовандић. Као што имамо мајку Југовићâ, тако имамо и мајку Јовандићâ, петорице браће, дечака и младића, који су брутално убијени у јануару 1942. године у Новом Саду. Мајка је изгубила сву петорицу синова и то је једна итекако идентитетска слика. Једнако као што је идентитетска слика страдање Срба на водама. Ми имамо Плаву гробницу на мору, али је имамо и на Дрини. Али, Дунав и Тиса су такође наше „плаве гробницеˮ из 1942. године и то заиста не смемо заборавити. То су догађаји који морају бити утиснути у историјско знање и у историјску свест и нових нараштаја.

Др Немања Девић је научни сарадник Института за савремену историју у Београду.

 

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа