Незнатан отпор, немилосрдна сила: ликвидације, талачке мере и масовне интернације после уласка у Бачку

Незнатан отпор, немилосрдна сила: ликвидације, талачке мере и масовне интернације после уласка у Бачку

Механизам успостављања мађарске окупационе власти у Бачкој у априлу 1941. године показује јасну несразмеру између реалног, ограниченог отпора на терену и обима репресивних мера које су уследиле. Сам војни врх је касније био принуђен да призна да је у трупама избио „паничан страх ‘због деловања неколицине четника’“, при чему се пуцњава, како стоји у извештајима, „одвијала неорганизовано и без циља“, а губици које су претрпеле мађарске снаге били су „само случајни, односно ретки“. У појединим местима забележено је да су појединци „пуцали, али више у ваздух“, док је унутар јединица настала „масовна хистерија“. Дакле, већ на нивоу службених оцена постоји јасна свест да није било организованог, војно значајног отпора који би оправдао систематску одмазду.

Упркос томе, одмах након уласка у Бачку активира се механизам „пацификације“ који је унапред био разрађен и који се није ограничавао на војне циљеве. У мађарским извештајима се наглашава да су „акције војне природе“ у ствари биле „само последично и споредно“ питање, што указује да је тежиште било на политичком и етничком преуређењу простора. У пацификацији су учествовали војска, жандармерија и војна контраобавештајна служба, а у наредби се изричито наводило да се „само потпуно одлучним мерама може стати на пут слободним четама и неодговорним фанатичним српским елементима“. Та формулација је омогућила широку интерпретацију и примену бруталних мера: „оне који се оружјем опиру требало је на лицу места ликвидирати“, док су остали „сумњиви елементи“ упућивани у интернационе логоре.

Посебан механизам представљало је укључивање „поузданог локалног становништва“ ради постизања „веће објективности“. У градовима су формирани такозвани „одбори петорице и десеторице“, чији је задатак био да достављају податке о „поузданости појединаца“, односно о томе „како се ко у југословенско време односио према Мађарима“. У Сомбору је, на пример, генерал Шендреји поверио Леу Деаку организовање таквог одбора. Ова тела су убрзо потиснута деловањем Мађарског културног савеза (касније ДМКСЗ), који је практично добио монопол над издавањем такозваних „потврда лојалности“. Те потврде су постале предуслов за запослење у јавним службама, стицање држављанства, па чак и средство које је „отварало врата интернационих логора“. Тако је административни механизам легитимисао и проширио репресију.

Репресивни арсенал није се ту завршавао. У оквиру пацификације примењивано је узимање талаца, који су најчешће бирани међу „угледнијим грађанима“ појединих места, а у случају „ремећења реда“ претила им је егзекуција. Као „крајње средство“ било је предвиђено и пражњење читавих села. У упутству се наводи да се становништво може „на отвореном месту, далеко од насеља, држати под војним окружењем (митраљези и машинске пушке), и по неколико дана, чак и без хране и воде“. Наређено је да се од масовних интернација „не треба устручавати“. При томе је изричито прописано да се „Мађари, Немци и поуздани припадници других националности (не Јевреји)“ издвоје и врате у села, док се за „непоуздане националности, односно Србе“ обзир узимао само у случају „старих, тешко болесних и мале деце“. Оваква диференцијација сведочи да је етнички критеријум био кључан у примени силе.

Додатни правни оквир репресије успостављен је 15. априла увођењем преког суда. Према наредби, цивилна лица могла су бити осуђена на смрт вешањем за кривична дела попут убиства, намерног лишавања живота, израде или поседовања експлозива, оружаног отпора властима, „увреде величанства“, побуне и слично. Тај правни инструмент омогућио је да се широка лепеза понашања третира као смртни злочин у ванредним условима, чиме је институционализована атмосфера страха.

Оперативни планови пацификације предвиђали су да се акције окончају у року од три до пет дана, уз „детаљно извиђање“ које је, осим теренског, подразумевало и систематско испитивање „поузданог“ становништва. Све је припремано уз највећу тајност, из страха од „побуна и масовних бекстава“. Већ у мају, дакле убрзо након акција, у привременим сабирним логорима налазило се 10.459 интернираних „добровољаца, Јевреја и са становишта националне верности сумњивих лица“. Привремени логори успостављени су у Новом Саду, Суботици, Бачкој Тополи, Сомбору, Оџацима и другим местима, што указује на ширину и систематичност акције.

Иако је генерал Хорват изразио задовољство „строгим редом и сврсисходним радом“, већ 24. априла признао је да је становништво „без разлике хапшено и интернирано“. Истовремено, виши команданти су хвалили јединице због „деловања достојног древних мађарских војничких врлина“ и „брзог запоседања простора између Тисе и Дунава“. Немачки дипломатски кругови су чак оценили да би заузимање Бачке могло бити „школски пример како треба успоставити ред и мир у окупираној покрајини“. Такав спољни легитимитет додатно је оснажио уверење да је примена силе била оправдана и успешна.

У целини посматрано, механизам окупације функционисао је у три повезане фазе. Прво, ограничени и локални отпор, описан као „неорганизован“ и „ретко опасан“, претворен је у наратив о „фанатичним елементима“ који захтевају одлучну акцију. Друго, кроз правне и административне инструменте – од преког суда до потврда лојалности – репресија је институционализована и проширена. Треће, кроз интернације, узимање талаца, пражњење насеља и етничку селекцију становништва, простор је подвргнут не само војној контроли него и дубокој социјалној и националној реконфигурацији.

Несразмера између „неколицине четника“ и система масовних интернација, ликвидација на лицу места, талачких мера и правног терора открива да примарни циљ није био одбијање значајне војне претње, већ демонстрација силе и успостављање новог политичко-етничког поретка. Управо у тој несразмери – између занемарљивог отпора и бруталне одмазде – лежи суштина механизма мађарске окупације Бачке у пролеће 1941. године.