Од рације до депортација: организовано отимање имовине у окупираној Бачкој

Од рације до депортација: организовано отимање имовине у окупираној Бачкој

Све вријеме трајања окупације на дјелу је била системска пљачка окупираних територија, чији је циљ било лично богаћење и преливање капитала у Будимпешту. То се постизало одвођењем становништва (углавном српског) на присилан рад, дискриминаторним пореским системом, принудним откупом и реквизицијом, ограничавањем привредне дјелатности, те потпуном контролом промета робе и спољне трговине. Међутим, поред ових мјера за које је окупатор, барем формално, у ратним условима тражио законско утемељење, цијели овај период низали су се и отворени напади на јавну и приватну имовину (углавном Срба и Јевреја). Њемачка и мађарска војска, од високих официра до обичних војника, па и мјештани мађарске и њемачке националности који су ступили у службу окупатора, „свом силом свог егоизма, жестином своје мржње и грамзивости, […], немилосрдно убијајући ове по Бачкој и Барањи, почели су да пљачкају и отимају имања, културно-просвјетних, националних, привредних и црквених установа, удружења, задруга и имања приватних лица“.

Уз овај извод из извјештаја Покрајинске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини, такође је закључено да су сва недјела учињена на простору окупиране Бачке и Барање извршена „плански и по програму, из којих околности може се недвојбено утврдити да су ове злочине не само одобравале већ и наређивале мађарске војне и цивилне окупаторске власти, њихови представници и руководиоци“.

Иако је отворена пљачка трајала све вријеме рата и окупације, на основу масовности у одређеним моментима, ове нападе могуће је класификовати у неколико група. Први масовни напади на имовину десили су се већ при продору мађарских трупа, од 11. априла 1941, када је поред убиства више хиљада цивила дошло и до пљачке станова, радњи, фабрика, цркава и јавних установа. Ови први злочини, који су и наговијестили карактер долазећег режима, имали су више циљева: „задовољити најниже реваншистичко-шовинистичке страсти, насилним путем доћи до туђих материјалних добара, ставити до знања свим житељима да са новом влашћу неће бити шале“. Пљачка је настављена и током депортације колониста српске националности који су у Бачку насељени након Првог свјетског рата. Нарочито брутални примјери ратних злочина десили су се током крваве рације у Јужној Бачкој током јануара и фебруара 1942. Тада је, поред убиства више хиљада српских и јеврејских цивила, дошло до отуђивања и оштећења имовине жртава. У монографији Саопштења о злочинима окупатора и њихових помагача у Војводини 1941–1944, која се састоји од свједочанстава злочина у периоду мађарске окупације, у вези са рацијом се наводи да „нема исказа преживјелог сведока, који не би спомињао неку врсту пљачке, извршену или у кући хапшеника, или у магазину смрти, школи, општини, на салашу“, те да су те „пљачке вршили подједнако и војници и жандарми и цивили“. Истиче се да је после рације дошло до организованог развлачења „путем старања ‘напуштене имовине’ оних који су ‘нестали’, служећи се тим изразом за све оне који су у рацији убијени“. Слична пракса је настављена након одвођења домаћег становништва на принудан рад и за вријеме депортације бачких Јевреја у концентрационе логоре у Њемачкој, крајем априла 1944. Штета је настала и услед потапања пловних објеката на ријекама, углавном при доласку и повлачењу окупатора, те уништавањем мостова у Бачкој и за вријеме бомбардовања.

Немања Вујић, мастер историчар, Историјски архив града Новог Сада „ИЗВЕШТАЈИ СРЕСКИХ И МЕСНИХ ОДБОРА О ШТЕТИ КОЈУ ИМ ЈЕ НАНЕО ОКУПАТОР ОДНЕВШИ АРХИВУ, БИБЛИОТЕКЕ, ИМОВИНУ И ДР. – ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ОКУПАЦИЈЕ БАЧКЕ 1941–1944.“