Одговорност и ратни злочини

Одговорност и ратни злочини

Ако се размотри све досадашње разлагање о раду окупаторских иследних установа за време од првог дана окупације па све до конца исте, мора се као извесно узети, да је одговорност окупатора за сва недела, које су окупаторске иследне установе починиле потпуно ван сваке сумње.

Директиве, које је окупатор издао својим иследним установама биле су такове природе, да нису узимале у обзир ни најосновнија начела међународног ратног права.

Као што смо истакли и овом приликом главно руководно начело окупатора је било да под видом маскираних догађаја и стања настави и даље са прогоном и застрашивањем оних елемената, за које се могло претпоставити да нису сагласни са ново насталим стањем у окупираној Бачкој и Барањи.

Срби и Јевреји били су на концу гоњени само зато што су били Срби и Јевреји. Прогон је био масован. Прогоњене жртве својим поступцима нити су нарушавале а још мање доводиле у опасност јавни поредак и јавну безбедност те према томе нису са своје стране дале никаквог повода да се против њих спроводи широка инквизиторска акција злогласних иследних установа, мађарског окупатора.

Само се по себи разуме, да се акт инкорпорације окупираних територија још за време трајања рата, са гледишта међународног ратног права има сматрати као да није ни уследио. Када се овако схвати то питање, тада се цео рад окупатора има да испитује са гледишта оних прописа међународног ратног права, који говоре о дужности и правима окупатора. Међутим, са тога гледишта има се сматрати да је сав рад окупатора у злочиначком прогону Срба, осталих словенских народа и Јевреја, а преко својих органа: изасланства контрашпијунаже, V/I жандармеријског иследног подотсека и свих његових изасланстава, најочитије гажење основних прописа међународног ратног права у поступању са грађанима окупиране територије. Услед овога терети мађарског окупатора пуна одговорност за сва она зверства и злочиначка дела, која су органи окупаторових иследних власти починили великом броју недужних Срба, Јевреја и осталих словенских народа.

Међу кривцима, који су директно одговорни за зверства и злочинства иследних установа, у првом реду долазе ратни злочинци са општом одговорношћу. Наиме, ту се ради о таковим функционерима, који су по свом положају одговорни за рад свих иследних установа а не само за рад појединих установа. Овде долазе у обзир:

1 Високи функционери у министарству рата;

2 Високи функционери Војне управе за време трајања исте (од 13 априла до 15 августа 1941 године);

3 Високи функционери команде V сегединске армије;

4 Високи функционери жандармеријског V округа у Сегедину;

5 Команданти V/I жандармеријског иследног подотсека у Новом Саду;

6 Претставници Народне одбране (Алам-веделми хивател) као врховни надзорни органи свих иследних власти у Бачкој и Барањи (Делвидек).

У другом реду долазе т. зв. ратни злочинци са посебном одговорношћу. Наиме, ту долазе у обзир:

а) команданти свих посебних иследних установа, као сарадника V/I жандармеријског иследног подотсека у Новом Саду;

б) сви остали органи свих иследних установа па и самог V/I жандармеријског иследног подотсека.

Команданти су редовно жандармеријски официри, обзиром да је централна иследна власт у Новом Саду чисто установа мађарске краљевске жандармерије.

Међу остале органе (тач. б) долазе у обзир поред официра и подофицира и обичних жандарма још и следеће категорије:

градска полиција;

општинска полиција са члановима општинске управе, и мештани, претежно мађарске народности.

Пре него ли што дамо преглед врста злочина са гледишта конвенција о међународном ратном праву, сматрамо да ће бити потребно да се претходно наведу детаљно све подврсте злочина, које су органи иследних власти извршивали, да би се имала прегледна права слика о свим зверствима и крвавим злочинима окупатора.

Вршена су следећа зверства и крвави злочини:

I ЗЛОЧИНИ ЛИШЕЊА ЖИВОТА

Убиства:

стрељањем (са и без суда);

вешањем (са и без суда);

мрцварењем и пребијањем;

смрт наступила доцније услед тешких телесних повреда или услед злостављања смрт у логорима;

смрт на Источном фронту, где су жртве као политички кажњеници у посебним радним јединицама биле одведене.

II ЗЛОЧИНИ ПОВРЕДЕ ТЕЛА

а) осакаћења;
б) рањавања;

в) мучења и злостављања (којим се наносе тешке повреде или здравље тешко нарушава);

г) туче (лаке повреде);

д) силовања.

III ЗЛОЧИНИ ПОВРЕДЕ ЛИЧНЕ СЛОБОДЕ

а) хапшења;

б) осуде на казну лишења слободе;

в) интернирање у земљи (стављање у логоре);

г) одвођење на принудни рад политичких заточеника на Источни фронт;

д) одвођење у логор ван земље.

IV ПЉАЧКЕ

Одузимање вредносних ствари и готовог новца, који су се код жртава налазили.

Међутим, са гледишта конвенције о међународном ратном праву сва поменута дела би се могла сврстати у следеће категорије злочина:

1 Убиства и покољ (систематски терор);

2 Мучења грађанских лица;

3. Силовања;

4 Интернирања грађана под нехуманим условима;

5 Принудни рад грађана у вези војних операција непријатеља (на пример одашиљање на принудни рад „политичких” заточеника на Украјински фронт ради учвршћивања фронта); и

6 Пљачка.

Сви пак ратни злочинци и то како они са општом тако и они са посебном одговорношћу криви су за зверства и злочинства, која су горе цитирана детаљно и према прописима међународне ратне конвенције, а која су починили органи свих иследних установа за време трајања окупације.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини