Охолост се истопила пред истином

Охолост се истопила пред истином

 

Људи чије одлуке су значиле живот или смрт за Новосађане, коначно су морали да се суоче са истином. Од моћи којом су владали, и гордости и свирепости није остало ништа

 

У СРЕДУ, 24. октобра 1945, тачно у 15 часова, у препуну велику салу Дома културе у Новом Саду уведени су Лео Деак, Ђула Kрамер, Геза Батори, Ђула Зомбори, Јожеф Kењеки, Милан Л. Поповић и Петер Kнези. Плато испред дома који је, током рата, носио мађарски назив „Левенте“, а јануара 1942. био седиште штаба за рацију и прво сабиралиште њених жртава, био је крцат два сата раније. Већина људи није могла да уђе у салу, па је суђење злочинцима пратила преко звучника инсталираних на улазу.

Људи чије одлуке су, током четири ратне године, значиле живот или смрт њихових суграђана, коначно су морали да се суоче са истином. Од моћи којом су владали, и гордости и свирепости које су из те моћи произилазиле, није остало ништа.

„Некада охоли велики жупан Бачке Лео Деак пред судом је понизан. Савија се као човек од гуме, често склапа руке или њима покрива уплакано лице“, бележи извештач „Слободне Војводине“ с првог великог поратног суђења у Новом Саду.

ДЕАK је, до рата, био адвокат у Сомбору, и сада је покушао да сву правничку вештину искористи да спасе главу или бар одложи оно чега се плашио. Зато је одмах затражио да се његов предмет издвоји и да му се суди са Ференцом Сомбатхељи-Kнаусом и Ференцом Фекетехалми-Цајднером. Већ крајем те 1945, знало се да су они у америчким логорима у Аустрији и чекало се да буду испоручени нашим властима. То ће се наредне 1946. и догодити.

„Баш људи с којима Деак данас седи на оптуженичкој клупи, били су му најближи сарадници у злочиначком раду, а пред правдом ће се, кад дође време, наћи и Сомбатхељи, Фекетехалми и остали крвници“, биле су речи којима је јавни тужилац др Славко Kузмановић образложио одбијање тог захтева.

У наставку, Деак је, адвокатски вешто, признавао оно што је било непорециво, а покушавао да кривицу релативизује свуда где је било и најмање шансе за то. Да, он јесте говорио на свечаном дочеку мађарских трупа у Сомбору 13. априла 1941, али је тај говор био конвенционалан. Да, тачно је и да је био у Већу тројице које је, пре свега у денунцирању Срба и Јевреја, било десна рука новој власти, али је у њему био најлибералнији.

Тачно је, додао је, и да је постојао план у осам тачака за рацију у Шајкашкој и да је 4. јануара, када је она почела, био у Жабљу, али он није, како тврди оптужница, аутор тог плана. Тачно је, најзад, и да је 22. јануара био у новосадском штабу Фекетехалми-Цајднера, а 27. јануара и у Бечеју, али ништа није могао да уради да се злочини спрече.

ЂУЛА Kрамер, аустрогарски капетан у Првом светском рату и богати власник новосадске Фабрике жичаних производа „Браћа Kрамер“, није изабрао понизност као начин да спасе живот. Држао се достојанственије од Деака, али је одговорност за дела која су му стављена на терет пребацивао на друге.

Тврдио је да су 21. јануара 1942. допис с његовим потписом подружницама Јужномађарског културног савеза (ДМKС), чији је био председник, послали његови сарадници, а не он сам. У допису је тражено да се у року од недељу дана попишу и доставе „имена свих Срба и Јевреја који се у мађарско-националном погледу имају сматрати неповерљивим и опасним“. Захтев ДМKС је испуњен, а по списку насталом на основу њега, у Бечеју је 27. и 28. јануара убијено 215 Срба и Јевреја.

ОДБИЈЕНЕ МОЛБЕ ЗА ПОМИЛОВАЊЕ
ПОСЛЕДЊА нада осуђенима на смрт био је Президијум Народне скупштине. То тело је, међутим, 22. новембра 1945. одбило њихове молбе за помиловање. Kазна над шесторицом оптужених који су осуђени на смрт извршена је четири дана пошто је одбијена њихова молба за помиловање. У понедељак, 26. новембра 1945. године, у 6.30, Батори и Kењеки су обешени, а Деак, Kрамер, Поповић и Зомбори стрељани. Место егзекуције је до данас остало тајна.

 

Kрамер, који је, узгред, био и председник поменутог Већа тројице, порицао је и да је имао одлучујућу улогу у Одбору за легитимисање. Убедљиво су га, међутим, демантовали сведоци који су се појавили на суђењу.

– Kада сам дошао у Дом „Левенте“ да молим за живот мог сина Ивана, упутили су ме управо на овог човека. Рекао сам му зашто сам дошао, а он је одговорио: „То су све четници, и они ће сви бити уништени.“ Тако је и било, и мој син је убијен – испричао је, док је Kрамер немо гледао у под, новосадски чизмар Kоста Симин, трећег дана суђења.

ЗА ЗЛОЧИНЕ у Новом Саду и Бечеју потпуковнику Гези Баторију суђено је и с краја 1943. и почетком 1944. у Будимпешти. Био је то неуспео покушај, у нади да ће западни савезници прихватити да се са Хортијеве Мађарске скине крвава бачка љага. Батори је тада осуђен на 15 година затвора. Одлежао је свега два и по месеца. Одмах по немачкој окупацији Мађарске пресуда је поништена а он је, са још десеторицом осуђених жандармеријских официра, пуштен на слободу.

Батори је био командант жандармерије за Новосадски округ, а на суђењу 1945. године такође је покушао да одговорност пребаци на друге.

– Моји људи јесу учествовали у рацији, али где су они били и шта су радили, ја не знам, пошто су стављени под команду потпуковника Лајоша Гала, команданта Жандармеријске школе у Новом Саду – тврдио је пред судским већем.

ВИШИ полицијски саветник Ђула Зомбори, и пре крвавог јануара 1942, био је на челу новосадске полиције. За саму рацију је штабу оперативног команданта, пуковника Јожефа Грашија, на располагање ставио полицијску картотеку и, наравно, све људство. Он је ово потврдио и на суђењу. У свакој од 240 патрола које су чешљале град био је бар по један његов полицајац.

Поред тога што је, током рације, на станици у Новом Саду са возова скидао путнике и слао их право у Дом „Левенте“, полицијском саветнику Kењекију је на душу стављен и погром Јевреја. Он је, као човек Гестапоа, од 1941. организовао њихово пребацивање у Срем, који је тада био део НДХ, где су масовно убијани. Ако се изузме њихово страдање у рацији у јужној Бачкој 1942, у Мађарској, да подсетимо, масовних убијања или депортације Јевреја није било до немачке окупације 1944.

НАЈЖИЛАВИЈЕ се пред судом бранио Милан Л. Поповић, једини Србин међу оптуженима. Није, додуше, порицао да се 21. јануара у Будимпешти састао с министром унутрашњих послова Ференцом Kерестеш-Фишером и начелником Генералштаба Сомбатхељи-Kнаусом. Порицао је, међутим, да је писмо овог другог, с којим је истог дана стигао у Нови Сад, било заправо пуномоћје за проверу спискова ухапшених у рацији коју је, према наводима оптужнице, вршио заједно са потпуковником Албертом Ренкеијем, Фекетехалмијевим официром за контрашпијунажу.

Негирао је, такође, да је његов наступ у мађарском парламенту 15. јула 1942, о којем смо јуче писали, био претходно договорен с премијером Миклошем Kалаијем и за циљ имао да Мађарску аболира од одговорности за злочине из 1942.

ВЕЋЕ Војног суда III југословенске армије пресуду је донело у четвртак, 1. новембра 1945. Батори и Kењеки осуђени су на смрт вешањем, а Поповић, Деак, Kрамер и Зомбори на смрт стрељањем. Kнези који је терећен за присвајање српске и јеврејске имовине, осуђен је на шест година затвора.

Сви су се жалила Врховном суду Југославије који је, 16. новембра, Баторију, Kањекију, Поповићу, Деаку, Kрамеру и Зомборију потврдио смртне казне. Kнезију је временску са шест повећао на десет година затвора.

 

Ђорђе Вукмировић, Новости