Они се неће вратити: психологија пљачке током Рације – случај породице Кон

Они се неће вратити: психологија пљачке током Рације – случај породице Кон

Једна од често занемарених димензија Новосадске рације јесте њена материјална страна, односно систематско присвајање и пљачка имовине жртава. У јавном и историјском сећању Рација је пре свега остала упамћена као масовни злочин обележен хиљадама убијених цивила, међутим бројни документи показују да је насиље над људима било праћено и насиљем над њиховом имовином. Као и у многим другим случајевима масовних прогона у Европи током Другог светског рата, ликвидација и депортација становништва често су стварале простор за различите облике материјалног присвајања, од организованог одузимања имовине до спонтане пљачке коју су вршили појединци уверени да се власници више никада неће вратити.

Посебан значај имају извори који показују како су се механизми репресије и механизми пљачке међусобно преплитали. У таквим околностима граница између службене акције, злоупотребе положаја и обичног криминала постајала је све нејаснија. Сам чин хапшења и одвођења жртава није означавао крај насиља, већ почетак процеса у којем је њихова имовина постепено претварана у плен доступан припадницима војних, жандармеријских и цивилних структура. Отуда питање пљачке није споредна епизода Рације, већ важан елемент разумевања њене укупне природе и последица.

Документ који следи нарочито је драгоцен јер пружа увид у конкретан механизам присвајања имовине једне новосадске јеврејске породице. Из њега се види да су поједини учесници акције већ у тренутку хапшења полазили од претпоставке да се приведени више никада неће вратити. Управо је та претпоставка представљала морални и практични темељ пљачке. Имовина жртава није више посматрана као приватна својина привремено одсутних лица, већ као напуштена имовина коју је могуће поделити, присвојити или разграбити без страха од последица. Посебно је упечатљива чињеница да се у читав процес нису укључивали само припадници оружаних формација, већ и поједини цивили који су у насталим околностима препознали прилику за личну корист.

Стога овај случај омогућава да се Рација сагледа из шире перспективе. Она није представљала искључиво операцију физичког уништења и застрашивања становништва, већ и процес економског разарања жртава и њихових породица. Пљачка имовине није била случајна последица хаоса, већ важан пратећи феномен који је произилазио из уверења да су жртве већ искључене из правног и друштвеног поретка. Управо зато овај документ сведочи не само о криминалним поступцима појединаца, већ и о дубљој дехуманизацији жртава, чији су живот и имовина истовремено постали предмет уништења и присвајања.

„Током досадашњег излагања више пута смо указали на то да Рација није била праћена само масовним убиствима, већ и пљачком великих размера. Један детаљ те неограничене пљачке навешћемо из једног детективског извештаја који су потписали руководилац Банатске детективске групе и детектив Иштван Шари: „С поштовањем извештавам да се трећег дана Рације одржане у Новом Саду 21, 22. и 23. јануара текуће године, дакле 23. јануара, у Левентском дому, где је радила комисија за проверу идентитета, појавио Јожеф Тот млађи, римокатолички тапетарски шегрт, рођен 1923. године у Новом Саду, настањен у улици грофа Чакија бр. 14, и тамо саопштио једном инструктору левенте, кројачком помоћнику по имену Ђула Мачик, да се у кући трговца Ђуле Јожефа Кона, у Хитлеровој улици бр. 11, налазе сакривени предмети војне опреме, а можда и експлозив. Пошто је добро познавао ту кућу, Јожеф Тот млађи је чак направио и скицу објекта. О случају је Ђула Мачик, један од чланова комисије за проверу, обавестио потпуковника Гезу Гундеа и предао му скицу. Потпуковник је одредио два жандарма да изврше претрес куће у Хитлеровој улици бр. 11. Са жандармима су пошли и Мачик и Тот млађи.“ „Претресли су стан темељно, док су од Кона Ђуле отворили и Вертхајмов сеф, у којем су пронашли 170.000 руских рубаља и мађарски новац непознате вредности. Све су ставили у једну торбу и понели са собом. Колики је био износ мађарског новца, није познато. Током претреса Ђула Мачик је у једном ормару пронашао један мушки златни сат са златним ланцем, који је ставио у џеп и присвојио. Жандарми су са собом одвели трговца Ђулу Јожефа Кона, његову супругу и ташту, и они се више никада нису вратили. У стану је остала једино куварица Ержебет Сабо. Дан након Рације, 21. јануара, куварица која је сама остала у Коновом стану хвалила се својим познаницима да су је жандарми овластили да из стана однесе или подели све покретне ствари, јер се Конови ионако никада више неће вратити живи. Домаћица зграде Матилд Киш, надничарка римокатоличке вероисповести, рођена 1908. године у Кисхеђешу, као и Јожеф Тот млађи, искористили су повољну прилику, ушли у Конов стан и однели ствари у количини за читав запрежни товар — одећу и друге предмете. У стан се вратио и инструктор левенте Ђула Мачик, који је такође однео више вредних одевних предмета… Јожеф Тот млађи отишао је у Левентски дом и тамо испричао догађај војницима Бели Нађу и Јожефу Хомањију, који су били на служби у градској и среској команди левенте. Истог дана, дакле 25. јануара, ова два војника појавила су се у Коновом стану и заједно са куварицом и супругом домаћице зграде, Шандором Мустом из Арада, рођеним 1906. године, римокатоликом, железничким радником Мађарских државних железница, настањеним у Хитлеровој улици бр. 9, ушли су у стан. Од присутне куварице војници су затражили кључеве и једним од њих отворили Вертхајмову касу која се налазила у радњи. У каси су пронашли толико папирног новца да нису могли да се начуде. Двојица војника су свежњеве новца, углавном у новчаницама од сто и педесет пенга, нагурали испод својих шињела. Једну пуну шаку новца одмах су поделили на четири дела и међусобно је разделили. Један такав свежањ вредео је 17.000 пенга. Толико је, дакле, добио сваки од њих. (Износ новца који су војници сакрили испод шињела, наравно, остао је непознат.)“ Овај документ је посебно значајан јер показује да је Рација, поред масовних убистава, била праћена и организованом и стихијском пљачком имовине жртава. Из самог текста се види да су поједини жандарми, војници и цивили унапред полазили од тога да се ухапшени више никада неће вратити, па су њихову имовину третирали као плен.“

Извор: adattar.vmmi.org