Овако су говорили сведоци 1944. о злочину на Успенском гробљу током Новосадске рације: “На зидовима је било много крви, мозгова”

Овако су говорили сведоци 1944. о злочину на Успенском гробљу током Новосадске рације: “На зидовима је било много крви, мозгова”

Пред Новосађанима су били изразито тешки дани, када се цео град, свака улица, Дунав и потомци страдалих сећају злочина почињених од 21. до 23. јануара 1942. године, у такозваној Новосадској рацији. У јеку Другог светског рата, мађарски фашисти починили су злочине широм јужне Бачке, од Божића до 29. јануара.

У сарадњи са Историјским архивом Новог Сада, пред вама су потресна сведочења три, како се наводи, оштећеника-сведока, који су своја сведочења оставили 18. децембра 1944. године.

СВЕДОЧЕЊЕ МАЛИ ХРИСТИФОРА, ГРОБАРА УСПЕНСКОГ ГРОБЉА

“Ја сам постављен за гробара и дужност гробара примио сам 28. јануара 1942. године, после рације јер је у рацији убијен дотадашњи гробар Јован Гонђа са женом и 14 годишњим дететом. 28. јануара 1942. ујутру изашао сам на гробље. Лешеве нисам више затекао, али сам од суседа коди станују у околини гробља чуо да је на гробљу била велика гомила лешева. Зид мртвачнице био је доста изрешетан мецима, траговима како су и тамо на гробљу пуцали и убијали. Ови трагови су обухватали дужину од око 20 метера, дуж куће и мртвачнице. На зидовима је било пуно крви, мозгова. Тарабе биле су све умрљане крви и на њима је било смрзнутих остатака мозгова. Свугда около на снегу било је локви крви, а остали су трагови од лешева. Све то сам ја почистио. Иза капеле на три места биле су три локве крви,а и зид од капеле био је испрскан крви и мозговима. Ту су убили гробара, његову жену и дете њено, као и једну девојчицу од 14 година. Гробарова девојчица имала је 9 година. Када се снег почео топити нашао сам ловке крви, мозгове, шплитере костију из лобања, стргнути прсти на којима обично стоји прстење, црева из људских дробова. На гробљу је била копана једна јама у дубини од једног ашова, једно 8 метара у квадрат. Ово копање је било започето, а недовршено, свакако зато што је земља била смрзнута. Ту су хтели да закопају лешеве, али их нису закопали. Нашао сам и 7 дрвених сандука за лешеве који су били празни. Ови сандуци су били крвави, како су лешеви у њима стајали. Сандуци су били бачени чело капеле. Три доња дела тих сандука налазе се и сада у шупи на гробљу. Када се снег топио, ја сам покупио све те остатке људи, кости, прсте, мозгове, локве крви смрзнуте и све то сам закопао у четири јаме. Места где су те јаме знам и сада.
Овај сам записник прочитао и потписујем.”

Фото: Историјски архив Новог Сада

СВЕДОЧЕЊЕ ДРАГЕ КРЊАЈИЋ

“На Успенском гробљу било на три места лешева према мртвачници је била велика гомила у дужини од више метара и са више редова наслаганих лешева сад им је поред капеле опет била велика гомила а иза саме капеле биле су још три леша. Све те лешеве сам прегледала јер сам тражила леш мога мужа у самом гробљу. На улазу у гробље било је десетак лица махом Мађара, који су исто тако разгледали лешеве. Тада сам чула како су неки мађарски младићи говорили тако и треба да се издржи 1848. године то јест да се требе Срби. Напомињем да су нам овакве примедбе тих младића осуђивали многи од присутних Мађара те су се ови младићи морали удаљити. Око једног сата поподне по су наишли на гробље неки цивили за које се казало да је комисија а нас су се удаљили из гробља односно отерали кући па сам чула да су тада носили лешеве из гроба и бацали их у Дунав.”

Фото: Историјски архив Новог Сада

СВЕДОЧЕЊЕ ЕВЕ БАРФУС

“Сетила сам се гробара Јована Гонђе и његове жене Љубице, њихове мале ћерке Марице која је тад било девет година и њихове гошће 13 година старе које име нисам упамтила а с којима сам у пријатељским односима живела и жао ми беше зашто их нисам код мене сакрила. Видела сам да су из Деакове улице на мртвачким носилима доносили лешеве на гробље а из града су долазила кола на гробље пуна људских лешева. Сутрадан, у суботу 24. јануара, звале су ме комшије да се њима одем на гробље да видим све гробарове који су сви са дететом и гошћом побијени. Лешеви су лежали на гробљу, ја нисам ишла да их видим, јер нисам могла од ужаса да гледам тај страшан призор.”

Ивона Каран

Извор: Нс уживо