ПИСМО ЕНДРЕА БАЈЧИ-ЖИЛИНСКОГ ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ И ВРШИОЦУ ДУЖНОСТИ МИНИСТРА ИНОСТРАНИХ ПОСЛОВА ЛАСЛУ БАРДОШИУ

ПИСМО ЕНДРЕА БАЈЧИ-ЖИЛИНСКОГ ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ И ВРШИОЦУ ДУЖНОСТИ МИНИСТРА ИНОСТРАНИХ ПОСЛОВА ЛАСЛУ БАРДОШИУ

Ендре Бајчи-Жилински (1886–1944)  је био мађарски политичар, новинар и антифашистички активиста познат по противљењу нацистичкој експанзији. Рођен у Сарвашу, студирао је право у Клужу, Лајпцигу и Хајделбергу, где је развио интересовање за политику.

Током Првог светског рата, служио је као добровољац на српском, италијанском и источном фронту, а по завршетку рата био је активан у политичким и војним организацијама. У међуратном периоду заступао је националну и радикалну политику, али је касније постао истакнути члан Независне земљорадничке странке и залагао се за блокирање утицаја нацистичке Немачке. Уредник више антифашистичких публикација, организовао је протесте и осуђивао злочине над Србима, Јеврејима и Ромима који су почињени на окупираним територијама Барање и Бачке.

Ухапшен је од стране Гестапа 1944. и, након кратког ослобађања, поново затворен и погубљен вешањем у затвору у Шопронкохиди. Његов живот и рад остају симбол отпора фашизму, а његово име данас носе улице у Мађарској и Србији.

Писмо Жилинског:

„Будимпешта, 21. априла 1941.

Мој изузетно поштовани друже!
Знам у каквој си временској стисци, па се стога ни не трудим да ти ову своју молбу саопштим усмено, тј. радије ћу то учинити писменим путем.

Многима нам смета тон мађарске штампе којим се пише о иностранству, о нама пријатељским и непријатељским земљама. Има већ недељу дана како нисам слушао лондонски мађарски радио, али ми кажу да нас је грдио на недозвољен начин. Али то према мом схватању још увек није разлог да наша штампа своју критику упућује јадним Србима, или да мађарска штампа буде директно гласноговорник немачког главног штаба, и да занемарује све друге вести из иностранства. То није ништа друго до подивљала ревност аријеваца, који мање него Јевреји некада, познају неписана правила мађарске разборитости, духовне равнотеже и достојанства.

Не верујем да је прљави антисрпски тон, који већ недељама куља из наше штампе и који ће за дуже време изродити злу крв, истоветан са ставовима мађарске владе. Нека будућа злонамерна и антимађарска политика узеће у руке те исте мађарске новине из нешто ранијег периода (децембар прошле године) и видеће плиму наше љубави према Србима која је трајала четврт године, изјаве и слике српског краља и министара, протоколарне и незваничне моменте братимљења у Београду и Будимпешти (које је затим сменио заиста непотребни тон непријатељства који ево траје већ читаве три недеље), па ће о Мађарима добити веома гадну и искривљену слику. Зулумћарске акције четника морамо, наравно, најоштрије осудити. Али је тешко схватљиво зашто морамо толико оцрнити несрећни, и овако тешко утучени српски народ, за који знамо колико је силан, честит и храбар. Ја гледам и даљу будућност, где ћемо ми опет морати пронаћи нит заједничког разговора попут оне нити из мохачког говора. Али, како да се она поново пронађе, када ова гомила побеснелих Шваба сеје семе раздора у мађарским и српским душама. Не верујем да се овом тону радују и поштени Хрвати, јер ни они нису сви квислинзи, а има међу њима Качића и Кошутића. По мени, мађарска би штампа морала да доприноси зацељењу српских рана насталих услед неминовних мађарских потеза, и не би смела да долива уље на ватру. Овакав степен мржње нисмо испољили чак ни у првом рату, а тада нисмо имали ни свеже потписан уговор о вечном пријатељству са Србијом. Ово антисрпско арлаукање је крајње неуљудно и у односу на господина Регента, јер је то у најоштријој супротности са смислом, циљевима и духом његовог говора у Мохачу.

Сатмарнемети, 5. септембар 1940.
Свечана парада мађарске војске која је, у складу са Другом бечком арбитражом (30. август 1940), ушла у Северну Ердељ. У средини је Миклош Хорти, регент Мађарске. MTI Фото: Репродукција.