ПИСМО ЈОВАНА МИХАЈЛОВИЋА ИЗ СРЕМСКЕ КАМЕНИЦЕ СИНУ АЛЕКСАНДРУ О РАЦИЈИ У НОВОМ САДУ

ПИСМО ЈОВАНА МИХАЈЛОВИЋА ИЗ СРЕМСКЕ КАМЕНИЦЕ СИНУ АЛЕКСАНДРУ О РАЦИЈИ У НОВОМ САДУ

У Музеју фармације (Музеј града Новог Сада) чува се лични фонд др Николе М. Ристића. Овај фонд је Музеју, као поклон, уручила Ристићева родбина, породица Михајловић из Сремске Каменице. У фонду се поред стручне медицинске библиотеке и медицинских инструмената др Николе Ристића, чува и писана грађа (документа, белешке, преписка). Посебну пажњу привукло је писмо настало неколико дана након рације у Новом Саду 1942.
У овом писму отац Јован Михајловић обавештава сина Александра и кћер Милицу – Мицу у Београду о стравичним дешавањима у Новом Саду.
Породица Михајловић тада, као и данас, живи у Сремској Каменици, уз саму обалу Дунава – код „Рипарије”. У јануарским данима 1942. године, они из Каменице посматрају стравичне сцене на новосадској страни Дунава, те тако постају сведоци ових догађаја. О броју страдалих за време рације у Новом Саду, о именима страдалих, о свим местима на којима су та стратишта била, Јован Михајловић нема потпуне информације.

У писму се уочава Михајловићева брига за судбину „пријатеља Драгог”. Даљим истраживањем грађе, као и изучавањем родбинских односа породица Михајловић и Ристић, дошло се до драгоцених података о Драгом. Преживео је рацију 1942. године, и његова даља судбина води нас до још једног стратишта у Новом Саду на крају Другог светског рата, до „Рајине шуме”.
Драгољуб – Драги Ристић (1882, Бољевац – 1944, Нови Сад) био је рођени брат др Николе Ристића, зета породице Михајловић из Сремске
Каменице. Као резервни коњички официр, учествовао је у оба балканска рата и Првом светском рату. За своју храброст одликован је више пута, а међу одликовањима је и Карађорђева звезда са мачевима. Био је индустријалац у Новом Саду. У периоду између два светска рата отворио је Творницу свилених и полусвилених тканина,3 која је од мале радионице постала велика текстилна индустрија у којој је било запослено око 600 људи. Ова творница се налазила у Косовској улици број 29. Већински власници Творнице били су чешки Јевреји и два ортака из Суботице, а тек мање од половине било је у власништву Драгољуба Ристића. Одмах на почетку Другог светског рата, „појавила се једна група мађара из Будимпеште да га опљачка и за багателну цену откупи фабрику. Покушали су претњама и уценама да га наведу на продају творнице, те како у том нису успели”, Драгољуба су ухапсили и спровели у затвор у Нови Сад, одакле је, без утврђене кривице,
пуштен после осам дана. Након тога, Ристић је био принуђен да напусти Нови Сад. Како Творница његовим одласком не би била напуштена, и како је као такву не би одузеле мађарске власти, он није напустио територију мађарске државе, него се склонио у Будимпешту. Када се за његов боравак у Будимпешти сазнало и када су се прогањања од стране мађарских власти наставила, Драгољуб Ристић се вратио у Нови Сад.

Током Другог светског рата, иако је био под присмотром, а Творница под строгом контролом мађарских власти, Ристић је ипак издржавао че-
творо логорашке деце, помагао Црквеној општини у Новом Саду у роби и новцу, као и сиромашне раднике које је прогонила мађарска власт. Такође, помагао је Народноослободилачки покрет, нарочито затворенике у логору у Бачкој Тополи. Главна веза са затвореницима партизанима и Славком Лесковцем у логору био је адвокат др Радослав Илић из Новог Сада. После ослобођења, а по сведочењу његове супруге Јелисавете – Елзе Ристић, Драгољуб је ухапшен 26. октобра 1944. године и спроведен у Окружни суд у Новом Саду. „Од 23. новембра сам изгубила сваку везу са мојим мужем, те не знам ни где се налази, будући су ме у затвору известили, да је одведен
са осталим затвореницима, без ознаке камо.”

О даљој судбини индустријалца Драгољуба Ристића није се знало све до случајног археолошког ископавања марта 1991. године. Тада су у „Рајиној шуми”, песку на бачкој страни Дунава, у време копања канала за градски водовод, багери набасали на људске скелете. У две масовне гробнице пронађени су скелети 250 особа. Др Мирослав Негројевић сматра да је утврдио идентитет 14 особа стрељаних у „Рајиној шуми”, међу којима је и индустријалац Драгољуб Ристић.

Каменица 5. II 1942.
„Драги мој Александре,
По Стојићу послато писмо Мицино5 и твоје примили смо и обрадовали
смо се. Како сад стање влада – а у изгледу је још горе и теже, нема из-
гледа да ће ми се дати прилика да Вам пошаљем – у главном маст и суво
месо. И овде је велика скупоћа свега а нарочито потреба за живот. Црно
брашно 20–25 дин. па и то тешко. Кромпир 6 дин. шећера уопште нема итд.
Какве су прилике – права је твоја срећа што ниси овде. Чуо сам да
имаш лепу уштеђевину. Немој жалити новац; за своју исхрану управо да
све потрошиш – ништа.
Избегавај разна омладинска друштва. Никола има лепи књига, нема
лепшег друштва од добре књиге. Читај Толстоја, Достојевског, Виктора
Игоа и друге добре писце, а најбоље твоје стручне књиге. Чувај своје
здравље. Ако ниси почео пушити – немој нипошто ни почињати. Нарочи-
то немој увече никуда излазити. Подај Мици месечно за изхрану колико
би и другом морао платити. Ни њима није на овој скупоћи лако.
Има и Иванка лепи књига. Отиди чешће код њих, и поздрави их од
стране нас свију одавде. Кажи да млого поздрављамо сви тетка Милицу,
и да нам је жао што неможемо и њима одавде послати нешто живежних
потреба, које и ако су с’ дана на дан све ређе и скупље – но ипак се за
новац нађу.
С’ времена на време и овде и у околини избије терор – прогањања.
Сад у околини Ирига хапсе људе – односе их камијонима – незнано
куда. У Бачкој народ Српски преживљује најцрњу монголски инквизици-

ју. Ово што смо ми очима гледали – прелази најбујнију машту. Садиста
крвник, разбојник, небимого измислити страшнију смрт. Дотерају и ка-
мијонима довезу масу људи жена деце разног доба и разног сталежа на
дунавску обалу; зима 25 испод нуле, држе их неколико сати на мразу.
На залеђеном Дунаву су просекли одушку; поставили као стару даску;
редом једно по једно довлаче – доведу – а неке донесу до одушке и ту
на крају даске их ђотну или одгурну у одушку и онда у сваког изпале
метак из даљине од 1-2 метра – пошто су сваког тог мученика предходно
још на обали свукли – скинули са њих одело – до кошуље и гаћа.
Било је небројено ужасни и језиви убијања. Од матере отму с груди
дете, увате за ноге и размрскају о лед – па га онда отисну кроз одушку,
и све то маса мученика – која чека ред – њих неколико хиљада заблуде-
лим погледом гледе. Било је 5 мученички губилишта: код Кланице, из-
међу ћуприје, код оне Кречане више жељез. ћуприје, на штранду и спрам
‘Рипарије’ – где се врши превоз чамцима. С’ наше обале лепо су се виде-
ле жене у бундама, боље обучени људи, сиротиња, средње школска де-
ца мушкарци и девојчице, и мала деца с` родитељима.
Три дана је бијо Нови Сад затворен као у обсадном стању – с’ тим
да из куће несме нико изаћи нити кроз прозор гледати. Ко год да се о ту
наредбу – која није свестрано ни објављена, (изишла је једна објава крат-
ка, готово и неприметна у разуме се маџ. новинама) – сваки је или на
месту убијен, или довучен на обалу и ту убијен.
Нико претходно није знао да се спрема једно страшно крвопролиће
монголско – маџарске инквизиције – без преслушања, без суђења. Пре
тога месец дана, вршена су таква иста разбојништва пуних месец дана у
великим бачким селима Жабљу, Чуругу, Ђурђеви и Кобиљу. Рачуна се
да је погинуло преко 20.000 душа.6 Међу настрадалима су највише истак-
нутији људи: бивши и садањи чиновници, попови, трговци, индустријал-
ци, занатлије, гостионичари, боље ситуирани приватници, пољопривред-
ници и сиротиња. Дакле заступљени су сви слојеви Срб. народа.
У Новом Саду највише су страдали у улицама Дунавској, Пашиће-
вој, Милетићевој, булевар и све главне улице. Сви бољи трговци и ин-
дустријалци су побијени. Врло тешко и оскудно се добијају вести: ја сам
се распитивао за пријатеља Драгог и добијо сам једну хрђаву вест о ње-
му, но ја је још нисам проверијо и засад неверујем – мада је лако могуће.
Телеграфиро сам Елзи – да ми се јави – да јави како су – чекам одговор.
До сада се зна да су убијени: др Узелац, Никола Ивковић, Мољац (из Ма-
лог дока) два брата и сестра Бокшан, оба Миросављевића, оба Милути-
новића, оба Зурковића, бив град начел. Др Милош Петровић и син7
, др Трифковића жена и оба сина, Крстић трговац, Стефановић трговац. На
улицама су наубијали толико света, да су теретним автомобилима вукли
и у Дунав бацали. Рачунају – они умерени, да су на горе обележеним
местима на Дунаву убили око 5.000 особа8 ти дивљи монголи.
Настављам ти ово писмо после 8 дана. Драги ми се јавио телегра-
мом. За оно превучено горе сазнао сам да су се ти и још неки, њих два
камијона, у последњем моменту – на Дунав. обали неком моћнијом ин-
тервенцијом спасли. Сазнали смо да су на тако грозан начин завршили
др Павлас и његова жена, ма да су нудили два милијона динара одкупа.
Исто тако су убијени оба брата Салајца – Николића месара. За маса њих
ће се доцније сазнати. Сваки дан се сазнаје за много нових жртава. Уби-
јен је онај твој млађи школски друг из оне мале гостионице ‘Дунав’. Чито
сам много о разним покољима о ‘вартоломејској ноћи’, али овака поги-
бија невиних могла се збивати у првим годинама Хришћанства.
О разним другим стварима не могу ти писати…
Кажи Мици и Николи,9 ако имају какво загаситије – одложено, из-
ношено одело; нека ми по Славку пошаљу. Ја сам једно моје поклонијо,
а овде се неможе набавити одело; те пошто стално носим једно – зуб вре-
мена учинијо је своје.
Буди ми здрав и паметан. Знам да смо ја и мама до сада због ове
најгрешније глупости људске – због ратова изгубили три човечија живо-
та. Поново, буди умерен и чувај се непознати женски.
Прими од своји из куће срдачно поздрав, љубе те тата и мама.”

На последњој страни писма, оловком, истим рукописом, писаним ћириличним словима, записано је:
„23. I крвопролиће на ади
24. I стао лед у зору
28. I ождребила Мркуша женско ждребе, мрко без белеге – у 7 ујутру.”

И ЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Необјављени извори
1 Музеј фармације у Музеју града Новог Сада, инв.бр. МФ – 1978.
2 Музеј фармације у Музеју града Новог Сада, инв. бр. МФ – 1979.
Литература
1 Буловић, Гордана, Српски санитет 1914–1918, Нови Сад 2015.
2 Голубовић, Звонимир, Рација у Јужној Бачкој 1942. године, Нови Сад
1992.
3 Његован, др Драго, Рација: III група масовних злочина, Нови Сад 2008

ГОРДАНА БУЛОВИЋ, кустос историчар
Музеј града Новог Сада

Извор: arhivns.rs