Пљачка и судбина лешева РАЦИЈЕ

Пљачка и судбина лешева РАЦИЈЕ

Бројни примери сведоче да је могућност пљачке била често снажан покретачки мотив за убиства. Она је спровођена од самог почетка рације, да би са порастом броја убистава и сама достигла кулминацију. Пљачкало се приликом претреса станова, приликом легитимисања у Дому културе, као и појединачних и масовних убистава, ма где да су извршена.

Не једном се дешавало да би вођа патроле приликом претреса стана констатовао да у њему има драгоцености. Тада би целу породицу упућивао на легитимисање у Дом културе, на неко масовно губилиште, или би их ту негде побио, а стан затим опљачкао.

Већ од првог дана рације истражне, односно патроле за спровођење одузимале су легитимације и разне вредносне предмете од особа које су приводиле у Дом културе и то предавале Јожефу Хоркају. Другог, а нарочито трећег дана, број одузетих и донетих ствари, које су на једном посебном столу ређане, веома је порастао, не само количински, него и својом разноврсношћу. Било је ту различитих животних намирница, радио-апарата, шпорета, нешто ређе одеће и обуће, а особито сребрних и златних сатова, украса, накита и новца. Приведенe особе су се и позив легитимисаоца оправдавале предајом вредносних предмета које су при себи имале. Све то је предавано, иако се није вршио никакав списак: ни ко предаје, према томе ни чије је, ни од кога је одузето. Затим се непосредно по завршетку рације, а ни доцније, нису могли утврдити власници тих ствари, што је у већини случајева значило, да је већина од њих била побијена. Сасвим је извесно, и значајно је што су Хоркај и његови полицајци, пре него што би привођене питали да ли имају оружје, у исто време их претресали, одузимали вредносне предмете и новац, а потом, у бројним случајевима, и одузете легитимације или нека друга документа за доказивање идентитета су уништили.

Лешеве побијених пљачкали су на тај начин што су их пре­тресали, а пронађене ствари присвајали. Уколико се на жртви нала­зио неки вреднији део одеће или обуће, то би са ње скидали. Понекад, да би се брже и лакше дошло до прстена са руке или златног украса, односно минђуша са уха, ове делове тела су једноставно одсецали, а затим одговарајуће предмете задржавали.¹⁹⁸ Већ је било речи о пљачки жртава на »Штранду« где су их пре убијања скида­ли, драгоцености одузимали и потом убијали.

Све ове пљачке текле су плански, са знањем, одобрава­њем и под руководством највиших војних команданта. После зав­ршетка рације новац и предмети од вредности упућени су команди V домобранског корпуса, док су одела и обућа, спаковани у санке, послати на адресу начелника штаба IX домобранског корпуса.

Ево шта је о пљачки у Новом Саду, не помињући обавештај, тајни официр јављао краљевској влади у Лондону:
»После рације настала је читава трка око распарчавања и пљачке покретне и непокретне имовине жртава. Одејана покућства да­нину нове велике трговине, па је по целим данима пред њима стојао тровачки помоћник или незнани трговац. Наводе се и тада трго­вци: Гаус, Перлстин, Секе, Егер, Ланг, Блашек, Клопка итд.«

И после убијеног Паје Давидовића остао је сав крзнарски рад­њев, од којих је преносато после масакра, па је власник поделио свима је било познато да су обе радње биле крцате скупоценом робом вредном милионе.

Велики галантериски трговац Паија Јаковљевића још лета пре нас води у својству старатеља Перлстин, који је већ у првој недељи после рације отворио галантерију. Продавнице у Новом Саду, између осталих, ‘могућили’ да се исте поново отворе. Међу овим случајевима разликује и пљачкања српских и јеврејских трговаца.

Што се тиче покућства побијаних породица, то су још за време рације развукле комшије, послуга и домачи Мађари. Није био редак случај да се служавка и куварица на својим забавама и игран­кама појаве у скупоценим хаљинама својих побијаних госпођа. Од­једном на улицама Новог Сада почеше да се појављују лепо и еле­гантно обучене особе, за које су сви знали да су до те елеганције до­шли само путем пљачке, али се то није смело никоме ништа рећи.

Др Узелцу су пре стрељања узели 220.000 динара и када су га стрељали узели су му уложну књижицу Хипотекарне банке од 510.000 динара.

После неколико дана од покоља полицијски органи ишли су од куће до куће ради прикупљања података о ’несталима’ јер се није смело рећи да је неко убијен за време рације.

Када су се зликовачке трупе које су вршиле злочинства, вратиле у своје гарнизоне донеле су собом масу накита, златних ствари, новца, крзна и др…«

У више махова, навођеном раду Јаноша Бузашија, износи се да је материјална штета проузрокована пљачком за време читаве рације достигла износ од 8—10 милиона пена, тј. 80—100 милиона предратних динара.²⁰¹ Према елаборату Комисије за испитивање ратних злочина окупатора и њихових помагача штета проузрокована злочинима током рације у Новом Саду износи 277,878.727 предрат­них динара.

По одлуци војних руководилаца, са лешевима свих побије­них жртава имало се поступити јединствено. Зато су они који су пре­убијани или пак пребачени на Успенско гробље, односно они поби­јени на различитим местима у граду, војним камионима били до­вожени на обале Дунава а бацани у воду у току два дана. На преба­цивању лешева до Дунава бацачи су код Апатина, код Шорка, а по­себно на »Штранду«, лешеве у Дунав бацали су код Ланга код Дунав­ца, код старог железничког моста и код кланице. У овом послу војсци је пружила помоћ и градска управа, чије је било да посао уреди на тај начин да се са места масовних злочина уклоне сви крвави трагови, да се уклони крвави снег. Када је на лед пао неки леш, запловили су Дунавом и лешеви све до Београда и даље, чак у Румунију, чији су најужи чеви та страшивла злодела окупатора и његових помагача.

Аутор: Звонимир Голубовић, Историјски музеј Војводине, Нови Сад, одломак из књиге „Рација у јужној Бачкој 1942. године“