По окупацији на простору Бачке и Барање је формирано 13 логора за немађаре

По окупацији на простору Бачке и Барање је формирано 13 логора за немађаре

Хортијев режим је још од 1938. године имао искуства са логорима за интерниране немађаре (Словаке, Украјинце и Румуне) са територија које су мирним путем биле „враћене” Мађарској. Први логори који су формирани на простору „Делвидека” имали су сабирни или пролазни карактер и били су смештени у школама, општинским просторима, напуштеним индустријским постројењима итд. Било их је дванаест у Бачкој и један у Барањи (Апатин, Бачка Топола, Бачка Паланка, Бечеј, Нови Сад, Оџаци, Стари Бечеј, Стари Врбас, Сомбор, Стара Кањижа, Тител, Суботица и Бели Манастир), а неки су били смештени и иза југословенско-мађарске границе (нпр. Баја). У њих је требало привремено сакупити становништво предвиђено за протеривање, те су се они по правилу налазили дуж саобраћајних комуникација – железничких и речних (Дунав и Тиса). Одмах по уласку окупационе војске, извршено је масовно hapшење четника, добровољаца, колониста и других родољубивих елемената, а спискове лица предвиђених за интернацију састављали су локални Мађари (понегде и Немци). У случају колонистичких насеља, такви спискови нису ни били потребни – она су од првог дана била опкољена мађарском војском, а њиховим становницима било је забрањено слободно кретање. Након истека рока за „добровољно” пресељење, почетком маја је почео процес принудног исељавања. Међутим, када су усташе и Немци почели да враћају прогнанике, те када је коначно био прекинут њихов прелаз преко Дунава, мађарске власти су решиле да их интернирају у унутрашњост земље – у Нађкањижу, у Барч и у Швард.

Након наредбе о реорганизацији логора, издате средином јуна 1941. године, покренута је велика сеоба логораша на север (највише их је било сконцентрисано на новосадском аеродрому Југовићево – због близине границе на Дунаву). Већина њих је била упућена у Шарвар (временом ће и заточеници из Нађкањиже и Барча бити тамо пресељени), те је шарварски логор постао једно од највећих стратишта Срба под мађарском окупацијом у Другом светском рату. Логор у варошици Шарвар, која се налазила на прузи Будимпешта–Беч, био је формиран у кругу некадашње фабрике вештачке свиле. Претходно су у њему били смештени избегли пољски војници (исто као и у Нађкањижи и у Барчу), а од јуна 1941. године званично је постао Мађарски краљевски логор за интернирање Шарвар. Од тада, па до краја рата, кроз њега је прошло десетак хиљада интернираца – огромну већину су чинили Срби, али је међу њима било и других војвођанских Словена, па чак и неколико стотина приморских Словенаца, своје­времено колонизованих у Прекомурју. Свакки десети интернирац је преминуо у шарварском логору услед изузетно тешких услова живота: били су смештени практично на отвореном – у фабричким хангарама који су били подељени на боксове, грејања готово да није ни било, владала је глад и харале су заразне болести (нарочито међу децом). За логораше је најстрашнија била прва зима 1941/42. године, док су се у наредним годинама прилике унеколико поправиле (највише услед залагања Српске Православне Цркве),³ а интернирцима је пружана прилика да раде на имањима околних газда.

Највећи број интернираца у Шарвару се нашао 1941. године, нови талас је уследио наредне године (када су стигли и Словенци), а почетком 1943. године у логор су дотерани и они „заостали” колонисти који су, две године раније, били протерани из својих кућа али нису нигде били упућени, него су живели као скитнице или се потуцали од пријатеља до пријатеља. Након тога, хале шарварског логора почеле су да се све више пуне комунистима и другим политичким кривицима. Како се рат ближио крају а пораз Мађарске постајао све извеснији, тако је олакшаван и положај шарварских логораша: деца и старци су пуштани на слободу, а логорски режим се знатно поправио, толико да су се поједини интернирци, плашећи се мобилизације, сами враћали у Шарвар. Но и нису имали много избора – да колонистичка насеља која је изградила Краљевина Југославија нису више била предвиђена за првобитне становнике сведочила су њихова нова, промењена имена. Ако би се у њих и вратили, суочавали су се са чињеницом да им је покретна имовина опљачкана или продата на лицитацији, гробља често преорана а куће и земљу су запосели нови власници. Нови власници су неретко заправо били они стари – у сусрет најављеној (а никад довршеној) ревизији југословенске аграрне реформе, некадашњим власницима је омогућено да узму у закуп своје бивше поседе. Овом половичном мером нису били задовољни ни велепоседници, нити локална мађарска сиротиња, којој су тек у незнатној мери била испуњена очекивања да ће у својој држави коначно доћи до сопственог комада земље.⁴ Једини који су имали известан разлог за задовољство били су нови колонисти.

Аутор: Слободан Бјелица, Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет, одломк из текста „Мађарски окупациони систем у Бачкој 1941-1944. године“

Зборник радова „Злочини у Бачкој 1941-1944.“