ПОГРОМ У БЕЧЕЈУ

ПОГРОМ У БЕЧЕЈУ

Немања Карапанџић о погрому у Бечеју

 

 

 

После слома отпора југословенске војске, нацистички агресор је, заједно са својим савезницима, раскомадао државу јужних Словена. Област Бачке и Барање припала је Мађарској, која је била решена да измени етничку слику области које је освојила. Мирно запоседање ових територија свакако није одговарало далекосежним циљевима окупатора. Наиме, мађарска јавност и њен државни врх се никако нису могли помирити са одлукама Тријанонског споразума када је територија Војводине ушла у састав новоформиране државе Срба, Хрвата и Словенаца. Намера окупационих власти одмах по преласку границе била је такозвана пацификација окупираних области. Пацификација – како лицемеран назив за уништење оних који пружају било какав вид отпора, ликвидацију свих нелојалних елемената, или оних који се учине сумњивим, прогон оних који добију етикету четника. Из тог разлога, већ почетком лета, импровизовани логори ницали су дуж целе Бачке: у Суботици, Палићу, Апатину, Бачкој Тополи, Белом Манастиру, Новом Саду, Кањижи, Тителу, Старом Врбасу, Сомбору, па и овде, у Старом Бечеју. Поменути логори, осим у Бачкој Тополи, били су привременог карактера, а то је значило да су заробљеници из њих транспортовани у разне логоре у Мађарској, углавном у Шарвар. Поред напаћеног и недужног народа, стално присутни у овим стратиштима били су дизентерија, туберкулоза, тифус и глад.

Још један циљ исељавања и интернирања становништва био је за Мађарску чувена аграрна реформа. Масовним исељавањем становништва Бачке створени су услови за додељивање колонистичке земље новим власницима мађарске националности. Најбољи пример за то јесте измештање свих досељеника из Босне који су обитавали у колонистичком насељу Милешевo, у данашњој општини Бечеј. Тако је целокупно становништво, њих 420, отерано у логоре, а на њихова огњишта су досељени Мађари из Буковине и Ердеља. Милешево у том периоду носи назив Иштенфолђе (Istenfőldje), док је Дрљан Дреа (Drea). У акцији исељавања и прогона колониста до средине месеца маја 1941. године окупатор је успео да исели готово 52 колонистичка насеља из Војводине.1 Све је то имало за циљ да се на насилан начин измени етничка структура становништва. Мађарско становништво је углавном са злурадошћу пратило и одобравало мере смештања у логоре, протеривања и интернирања српских колониста и умногоме помагало војним властима, посебно у потказивању лица која су на ове просторе дошла после 1918. године.

 

Највећи злочин током Другог светског рата на подручју Бечеја догодио се управо у зиму 1941/1942. године за време злогласног Погрома, када су убијени многи трговци, лекари, интелектуалци и уништене читаве породице од стране мађарских фашиста. Рација је обухватила веће подручје Бачке и у њој је током јануара 1942. године убијено преко четири хиљаде људи – Срба, Јевреја и Рома. Због тога би се овом злочину могао приписати и геноцидан карактер.

У самом Старом Бечеју Рацији је претходило хапшење двадесетак омладинаца од стране општинске полиције. Ова хапшења је тадашњи режим правдао тиме да су сви ухапшени били припадници комунистичке организације и да је код већине пронађена велика количина скривеног оружја. Они су одведени у затвор, који се налазио у згради општине, на испитивање које се састојало од инквизиторског саслушавања скопчаног са мучењем и злостављањем. Једни су осуђени на казну затвора, док је њих једанаесторо осуђено на смрт стрељањем. Самом акту стрељања нико од Срба није смео присуствовати, јер је то изричито било забрањено. Од Срба су морали да присуствују они омладинци који су били осуђени на казну лишења слободе. Међутим, фашистички окупатор је без икаквог ограничења дозволио приступ несрпском становништву, које се одазвало у великом броју и било је заступљено из свих сталежа.2

Молитву за спасење жртава изговорио је прота Димитрије Коларов, који их је потом причестио непосредно пре егзекуције. Егзекуција је извршена на Јовањдан у дворишту Војног округа.3 Живот су изгубили Марко Гарић, Милорад Рус, Јанош Речо, Иштван Нађ, Милорад Живков-Попов, Марко Остојић, Славко Симин, Север Стевановић, Јован Црвени, Светислав Чаленић и Милан Чиплић.4 Овај догађај је само наговестио будућа крвава дешавања која су погодила град на Тиси.

Спровођење Рације у Бечеју текло је по истим принципима као и у осталим местима јужне Бачке. Прво су извршене опсежне припреме за овај подухват. Командант Првог оружаног одреда, пуковник Ласло Деак, је 25. јануара 1942. године из Жабља стигао у Бечеј. Истог дана је одржан састанак у општинској згради. На тој седници је до детаља разрађен план Рације у Бечеју. Формиран је Одбор за рацију који су чинили Ђула Берец, општински бележник, др Иштван Ходи, старешина Среског суда, Карољ Ђире, срески начелник, Имре Карачоњи, председник општине, Давид Ходик, потпредседник општине, Лајош Барањ, општински чиновник, Јанош Богар, општински порески бележник, Винце Киш, војни референт, Реже Вирањи, општински чиновник,  Јанош Немет, општински чиновник, Вилмош Јенек, општински чиновник, Ђула Бранкович, трговац, Јожеф Фараго, општински заклетник, Антал Кишутцаи, општински заклетник, Маћаш Нађ, ратар, витез Ласло Тисавелђи Сономар, Мартон Терек, књижар, и Имре Шифлиш, адвокат.5 У Рацији су учествовали: мађарска војска, Одбор за рацију, већ поменути и жандармеријски иследници који су у хотелу „Мило” водили истрагу над члановима Народноослободилачког покрета. Грађани који су били приведени и легитимисани упућивани су у хотел „Централˮ,6 где су вршене припреме за масовни покољ Срба и Јевреја. Масакр је започео 26. јануара да би врхунац достигао на Савиндан, 27. јануара. Није случајно што је изабран баш овај датум. Била је то „со на превелику рануˮ масовног уништења српског и јеврејског живља, јер Светосавље представља симбол Српства и очувања националног идентитета и духовности српског народа.

Тих дана је била велика хладноћа, као што бива у јануару. Температура се спуштала далеко испод нуле. Недужни грађани Бечеја, које су чинили жене, деца, стари и немоћни, скидани су до голе коже и тако обнажени камионима пребацивани до преводнице, популарног „Шлајзаˮ, где су их убијали и бацали у замрзнуту Тису. Покољ, у коме је страдало преко две стотине Бечејаца, завршен је пред зору 28. јануара. После тога злочинци су направили прославу у хотелу. На месту тог немилог чина и великог стратишта 1979. године Општина Бечеј је подигла споменик страдалим жртвама и сваке године на Светога Саву обележава се комеморација којој присуствују припадници православног и католичког свештенства, рабин Србије, као и представници покрајинских и општинских институција.

Овај злочин се негативно одразио на међунационалне односе који су били озбиљно нарушени. Карактер Рације јесте имао за циљ промену етничке структуре, али је, са друге стране, био повод за велику пљачку. Током ње су страдале и имућне породице – интелектуалци, лекари, адвокати, трговци, а њихова места, позиције и дућане су преузимали касније досељени Мађари. Тај економски моменат чини целу причу још стравичнијом. Приликом Рације збрисана је са лица земље јеврејска колонија, која је на подручју среза живела дуже од једног и по века. Не можемо са сигурношћу утврдити број жртава које је однело безумље фашистичког режима, али је он свакако већи од званичних података који говоре да је у питању нешто више од две стотине страдалих.

Време окупације преживело је тек девет Јевреја од  њих 776, колико их је пре рата живело на територији среза Стари Бечеј. Већина њих се формирањем Израела преселила у нову државу, тако да се њихова општина угасила. Синагога је касније продата и срушена. Данас је једини неми сведок постојања Јевреја у граду њихово помало запуштено гробље које још увек одолева зубу времена.

После ослобођења Бечеја, 8. октобра 1944. године, у граду је формирана Војна управа, која је трајала до априла 1945. године. У том периоду организован је рад Народног суда како би се процесуирали окупатори и њихови сарадници.7 Осуђени су стрељани или упућивани на дуже казне затвора. Немци су крајем 1944. године били лишени свих права, добили су терет колективне кривице, док је њихова имовина готово у целости заплењена. Априла месеца 1945. године депортовано је око сто двадесет мађарских породица из среза Стари Бечеј – углавном оних који су досељени за време окупације на штету српског становништва или који су имали доказану везу са злочинима.

Бечеј је данас мултиетничка општина. Највећим дêлом га насељавају Срби и Мађари, чији је однос углавном уједначен. Припадници обе нације активно учествују у свим културним, спортским, политичким и друштвеним догађајима и то је довољан показатељ да се развијањем и неговањем здравих међуљудских односа, као и моралних начела, може постићи поштовање и добар суживот. Поучени историјским збивањима, поготово Рацијом, пред нама је задатак да се ова пракса настави и у будућности и да не дозволимо да поново дође до таквих или сличних догађаја.

 

 

1 Александар Касаш, Мађари у Војводини 1941 – 1946, Филозофски факултет, Нови Сад 1995, стр. 39.

2 Немања Карапанџић, Становништво Старог Бечеја 1701 – 1945, Градски музеј Бечеј 2015, стр. 72.

3 Данас се на овом месту налази управна зграда фабрике Фадип.

4 У славу овим храбрим родољубима данас у Бечеју постоје улице које носе називе како по њима тако и по датуму њиховог страдања. Нажалост, сведоци смо да је у последње време обележавање 20. јануара и више него симболично. Из године у годину све је мање грађана и институција који долазе да одају почаст страдалима, спомен-обележје је неуређено, зуб времена је учинио своје и „Зид смртиˮ заслужује да се реконструише.

5 Група аутора, Злочини окупаторâ у Војводини 1941 – 1944, књига 1, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупаторâ и њихових помагача у Војводини, Нови Сад 1946, стр. 207.

6 Данас се у овој згради налази Градско позориште.

7 Ту су углавном били припадници Партије стреластог крста, такозвани њилаши, Партије мађарске обнове и Партије мађарског живота.

 

 

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа