Погром у Бечеју

Погром у Бечеју

Записник пароха старобечејског је најсадржајнији, са обиљем података изнетих на дванаест страница. У самом уводу свештеник Јован Степанов, први парох старобечејски и старешина храма, бележи да подноси свој извештај о страдањима Српске Православне Цркве и народа за време непријатељске фашистичко-нацистичке окупације од 13. априла 1941. до 8. октобра 1944, као очевидац и сведок свих тешких догађаја. Први светски рат са јуначким борбама српског народа и његовим огромним жртвама поднетим за победу припадао је историји, а војвођански крајеви нису тада страдали, сем Срема.

Други светски рат запамтили су сви крајеви Југославије као нешто најстрашније, паљење, рушење домова и цркава, убијање, масакирање, према оној старој немачкој лозинки „Zerstöre die Serben!” („Србе уништавати!”).

По уласку мађарске војске у Стари Бечеј, на празник Цвети, било је мирно све до једног инцидента када је неки Мађар опалио из пушке, на чему се и завршило. Исто вече, међутим, једна Немица фризерка је поднела пријаву окупационој управи са тврдњом да у српској цркви има барута. Резултат је био комплетан претрес цркве, али ништа није пронађено. Прва жртва, како бележи прота Јован Степанов, будућег великог покоља био је ратар Младен Митровчанин, којег је на друму убио један Мађар, а потом се убица уселио у његову салашку кућу, будући да убијени није имао породицу. Друга жртва био је Неца Џилитов, за кога су мађарски жандарми тврдили да је комуниста.

Услед заузимања појединих приватних зграда и кућа од стране мађарских војника дошло је до насилног премештања канцеларије Црквене општине која је једно време била смештена у ходнику првог парохијског дома. У истом дому била је смештена војничка кухиња са стовариштем хране за војничке запреге. Постојала је и опасност да парохијски дом постане бордел, што је спречено интервенцијом свештеника.

Антисрпска пропаганда била је осмишљена као изговор за лов на четнике и комунисте. При томе, о четницима се ширила прича да по „белом дану кољу људе”. У првој години окупације насиље је почело са привођењем младих Срба под оптужбом да су комунисти. Против њих су вођене најстроже истраге, излагани су физичкој и психичкој тортури које су се ослобађали потписивањем записника о истрази. Резултат тога било је извршење смртне казне над једанаест српских младића, стрељањем у дворишту војне команде. То се збило 11. новембра 1941. године. Друга група српских младића стрељана је на Јовањдан 1942. године. При обе јустификације била су присутна два православна пароха. Трећи парох, прото Никола Мидић, „само је плакао и ни речи није могао проговорити”. Четврти парох, Димитрије Коларов, читао је прописану молитву. Пред стрељање младићи су се смерно и побожно крстили и целивали крст и руке свештенику, а он се са сваким помолио и опростио.

У погледу уклањања трагова српске културе од изузетне важности је следећи податак. Током лета 1941. мађарске окупационе власти позивале су председника Црквене општине Љубу Милованова и старешину старобечејског храма на информативни разговор са захтевом да се уклони православни крст са главног трга и да се премести на раскрсницу код старог гробља, на шта су они изјавили да је тај крст од велике старинске вредности и да је подигнут престо педесет година, као и да за тако нешто морају тражити одобрење епископа. Епископ др Иринеј Ћирић, као човек високе културе, обратио се јавним прогласом Мађарима са молбом да се поштују верске старине, апелујући на њихове хришћанске осећаје. Крст је, напослетку, срушен и разбијен на Савиндан у вечерњим часовима, а раније, током дана, прото Јовану Степанову је испостављен нови захтев. Један мађарски полицајац је инсистирао да се хитно морају уклонити још два православна камена крста — један испред гимназије из 1837. године и други испред српске апотеке из 1885. године. Крајњи исход овог притиска било је уклањање, уједно и спасавање, преостала два камена крста, који су привремено били смештени у порти храма.

Аутор: Мирослав Илић, Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односа са верским заједницама Војводине, одломк из текста „СТРАДАЊЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ БАЧКЕ: ЉУДСКЕ ЖРТВЕ И МАТЕРИЈАЛНИ ГУБИЦИ У ИЗВШТАЈИМА ЦРКВЕНИХ ОПШТИНА И ПАРОХИЈА ОД 1914. ДО 1944.“

Зборник радова „Злочини у Бачкој 1941-1944.“