ПОГРОМ У СРБОБРАНУ

ПОГРОМ У СРБОБРАНУ

Петар Благојев о погрому у Србобрану

Оца председника србобранске општине Радослава Субића убили су Мађари. Он је на златној тацни носио кључ од општине да преда Мађарима. Када је предао кључ и окренуо се да иде кући, с леђа су га убили. Три дана је лежао на земљи и нико није смео да му приђе. Неки Мађари који су пролазили поред, пљували су по њему, гурали га ногама, шутирали. После три дана су дозволили породици да га сахрани.

У Чуругу је било зло, а и у Новом Саду. Убијали су, бацали под лед. На месту где је била земљорадничка задруга налазио се магацин. Ту су били затворени Туринци, од шеснаест до двадесет три-двадесет четири године. Они су лежали на даскама и ако би се неко померио, ударали су их багремовим моткама од два метра. Ту су била и наша три рођака из Турије: Голуб, Рада и Милан. Најмлађи је имао шеснаест година. Ми смо им носили ручак. Зависи који су стражари били, неки су дозвољавали, неки не. Увече између десет и дванаест сати побацају неке од њих мртве на „тумпереˮ па на гробље. Ископана је рака два пута два, у њу су их бацали. Ја се попнем на дуд, ту у Коларићевој кући. Они ме не виде, а ја чујем кад бацају мртве и бројим колико их бацају. Од троје до четворо. Никад није било петоро. Било је и један и двојица. Оне што убију у току дана, њих увече општинска кола возе, војници иду са стране са пушкама. Ја знам где је тај гроб. То можда није нико ни отварао. Ту је њих петнаест бачено и то су све Туринци.

Ту где су сада млечни ресторан и апотека био је заграђен простор. Ту су била вешала и ту је осуђене отац Гојко причешћивао. Обично су осуђене вешали петком, када је пијаца. Тада отворе капије и терају народ унутра да гледа како их вешају. Али да су чуда радили – јесу. Ти што су убијали, то су били бироши селски, који су живели на салашима, они су се нешто замерили и добили су пушке. Војска није правила чуда, ти бироши селски, они су то радили. Ми смо живели јако добро са Мађарима. Ми идемо у школу, када дођемо из школе, ако су моји родитељи на њиви, ја идем тамо да ручам. А они, ако њихови родитељи иду на имање, када дођу из школе дођу код нас, па ручају. Ми смо добро живели са Мађарима. Ту је био један Шваба четкар. Сви Срби су код њега били шегрти четкари. Шваба још један. Кад сирена свира он је оглашавао. Иде и лупа и виче: „Запирланчите!ˮ Јастуци се метали на прозор и подупирали да се не види светло. Ми смо у то време ткали много, иначе не бисмо могли ништа да купимо. Ја сам ишао у мађарску школу, на мађарском. Власт се тако поставила да иду четири жандара са пушкама и проверавају светло на прозору. Шпартали су тако улицама до четири ујутру.

Петар Благојев, рођен 1934. године, у време Погрома у Србобрану имао је осам година. Био је дугогодишњи црквењак при Богојављенском храму у Србобрану.

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа