ПОГРОМ У СТАРОМ СИВЦУ

ПОГРОМ У СТАРОМ СИВЦУ

Зоран О. Перуничић о погрому у Старом Сивцу

Много штошта је прећуткивано током протеклих година, многа изворна документа су можда скривана или су публикована и користила су се и користе се у дневно-политичке сврхе. Велика је неправда према нашим суграђанима то да коначан списак страдалникâ никада није урађен. У Сивац је мађарска власт ушла 12. априла 1941. године. Дочекана је свечано од локалног мађарског и немачког становништва. Војску су поздравили Карло Шајб, Адам Кремер, Фрања Планк и Гезе Сор, припадници организације „Немзетерˮ и „Јупитерˮ – Народне странке страже Мађарске и фолксдојчерске организације. Свечана манифестација у знак извојеване победе уприличена је 20. априла 1941. године и на њој су морали бити присутни и Срби, који су нерадо дошли, страхујући од погрома разуздане масе. За ту прилику на пијачном тргу подигнут је црни крст, који је по неком старом мађарском традиционалном обичају представљао место окупљања. Присутнима се обратио генерал Бела Новаковић. Мађарима се обратио на српском језику, позвао је Србе на верност мађарској држави, уз обећање за несметан живот и неповредивост имовине. Касније су се присутнима обратили старосивачки свештеници. Римокатолички свештеник Фрањо Планк је говорио на мађарском језику, обратио се строго само мађарском живљу. Реформаторски свештеник Филип Енг се обратио на немачком језику немачком, мађарском и српском живљу. У овом тешком тренутку српском народу се обратио и прота Ђорђе Сувачаревић. Када су послератни историчари и људи који су писали хронику Сивца поменули тај догађај, поменули су проту у негативном контексту, назначивши да је свештеник Сувачаревић рекао да Срби вековима живе у Мађарској, да је до стварања нове државе, Краљевине СХС, тако и било, да су вековима заједно живели и да се о свему мора водити рачуна. Он је на крају обраћања поручио српском народу: „Са мудрошћу слушајмо, мудро ћутимо, мудро трпимо, мудрo вршимо закон, чувајмо брата, мудрo се покоравајмо властима. Иди мудро – не погини лудо.ˮ Ја мислим да је то његово обраћање, његово залагање, као и велико пријатељство са реформаторским свештеницима, старосивачким Филипом Енгом и новосивачким Хенриком Хетесајмером, имало великог значаја за живот Срба.

Сивац на мапи из 1748. год.

Користећи антагонизам између Мађара и Немаца, Енг и Хетесајмер су здушно помагали Србе, помажући чак на молбе пароха Сувачаревића да се многи Сивчани спасу и од смртне казне. Страдања у Сивцу 1942. године није било. Страдања су била 1941. године, одмах по уласку мађарских власти у Сивац. По налогу контрашпијунаже са седиштем у Сомбору, која је своју акцију ширила нарочито на она места која су била српска, као што су Стапар и Сивац, у Сивцу су 1941. године стрељани Радован Калић, учитељ и начелник Сокола, Петар Куцурски, земљорадник, члан четничког покрета, Васа Цигановић, општински службеник, такође члан четничког покрета, Ђура Бикицки, члан Сокола, Сава Љубојев, чиновник, обешен је у Новом Саду. Ненад Попов и Влајко Ланчурски су стрељани у Сомбору 1942. године. У Русији је стрељан Славко Лепојев, принудно мобилисани Сивчанин, који је одбио да учествује у борби. Мађарски официр му је наредио да ископа раку за себе и у присуству свих војника га је убио из пиштоља. У Рацији 1942. године страдали су у Мошорину бивши сивачки житељи, четворочлана породица Живана Малетина. Он је био општински бележник, иначе активни члан и хоровођа црквеног хора. Његова жена Љубица је била учитељица у Сивцу. Имали су двоје деце, Марицу и Љубишу. Њих су после хапшења 1941. године мађарске власти пустиле на молбу проте Сувачаревића. Сматрајући да ће бити безбедни у месту свога порекла, Живан је отишао у Мошорин. Нажалост, у јануару 1942. године убијен је заједно са породицом и бачен у Тису. У логорима Немачке и Мађарске страдало је око дванаест Сивчана.

Док су хапшења била бројна током целог рата, од 1941. па до 1944. године, биле су бројне и присилне мобилизације. Преко стотину Сивчана је одведено у мункаше, на простору данашње Украјине, да раде као позадинске снаге или „предтоповско месоˮ за деловање мађарске војске на делу Украјинског фронта, који је мађарска војска тада држала.

Специфичност живљења у Сивцу је условила то да није било страдања 1942. године. Оно што се дешавало касније, тојест људи који су погинули 1943, 1944. и 1945. године, погинули су у борбама као припадници Народноослободилачког покрета, а касније припадници регуларне војске на Батини. Зашто помињем специфичност живљења? У Новом Сивцу је била реформаторска заједница која није прихватила понашање и деловање окупаторске власти и однос према Србима. Њихов свештеник Хетесајмер, заједно са својим зетом Енгом који је био старосивачки свештеник, здушно су се залагали за помоћ Србима. То је и прота Сувачаревић искористио и залагао се да буде пуштен на слободу онај ко је ухапшен или да му се макар олакша заробљеништво, да се не процесуира и не стреља. Сивац је најбезболније прошао за разлику од Шајкашког краја, Чуруга, Жабља. Када су 1941. године протерали становништво из колонистичких места, на иницијативу свештеника Станише Михајловића, проте александровачког, а иначе претходног пароха сивачког, који је 1941. године такође ухапшен и претила му је ликвидација, организовано је пружање помоћи протераних или интернираних Срба у логорима Барчу и Шарвару. Прота Станиша Михајловић је послао једно циркуларно писмо свим парохијама Епархије бачке тако да се Сивац укључио и здушно је помогао сирочади, мајкама са децом, логорашима који су се налазили у Барчу и Шарвару. Знамо да је у протеривању учествовало и становништво Лендаве, тако да има и Словенаца овде прихваћених од стране Црквеног одбора и Црквене општине.  Овде су завршили школу и одмах после рата, када је дошло ослобођење, вратили се у своје домове.

Зоран О. Перуничић завичајни хроничар из Сивца

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа