ПОГРОМ У ТЕМЕРИНУ

ПОГРОМ У ТЕМЕРИНУ

Милован Балабан о погрому у Темерину

 

 

Да бисмо схватили и проучили шта се десило у Темерину, сматрам да је потребно неколико реченица да кажемо о Рацији и о том немилом догађају уопште, о трагедији која је задесила српски народ, да би после тога догађаје у Темерину ставили у читав контекст и да бисмо их лакше схватили. Као што знамо, Рација је почела 4. јануара 1942. године и трајала је до 29. јануара. Осврнућу се у неколико реченица како је уопште дошло до ње. Знамо да је после Првог светског рата, 1920. године, потписан мировни споразум са Мађарском у Тријанону, где је Мађарска изгубила две трећине територија које је имала као Угарска у оквиру Аустроугарске и да је изгубила око три и по милиона етничких Мађара, који су остали у границама других држава. Једна од тих држава је била Југославија, а на резултат тог рата свакако су утицале победе које је српска војска извојевала у Првом светском рату. У време између два рата у Мађарској је било веома снажно сећање на њихову велику државу и они су то кроз пропаганду и школски систем стално подстицали. Сматрали су да су резултати Тријанонског споразума нешто најнесрећније и најгоре, највећа трагедија која се десила у мађарској историји. Ово су неке основе за догађаје који ће кренути по злу када мађарска војска 11. априла буде ушла у државу Југославију и практично окупира ове крајеве.

 

Важно је рећи да је Мађарска била ревизионистичка држава и покушавала је да обнови своје територије. У контексту тога већ од 1938. до 1940. године „враћена јеˮ – они су то тако схватали – а уствари запоседнути су Јужна Словачка, Прикарпатје и, касније, значајан део Ердеља, где су живели етнички Мађари. Дакле, остали су само, како они зову „Délvidékˮ – „јужни крајевиˮ. Крајем 1940. године Југославија је била у преговорима са Адолфом Хитлером и због тога Мађарска није добила дозволу од Немачке да окупира ове крајеве. Још је 25. марта 1941. године изгледало да ће Југославија остати целовита, да ће бити у савезу са Хитлером, пошто је потписан Тројни пакт. Тај пакт је раскинут, као што знамо, 27. марта, а Немачка је напала Југославију 6. априла. Мађарске јединице, хонведи, су 11. априла напали у Југославију и већ тада су починили огромне злочине. На хиљаде људи је убијено без икаквог разлога, јер се југословенска војска повлачила. Овде ћу напоменути да се први велики, огроман злочин догодио 13. и 14. априла 1941. године у Сиригу. Тада је део немзетера – који су народна стража и који су састављени од овдашњих, локалних Мађара, а они су сви сматрали да је окупација ових крајева повратак у регуларно стање какво је било пре 1918. године – натерао и приволео становнике Сирига да дочекају мађарске трупе. Становници Сирига су изашли. Прво су мирно прошле пешадијске трупе, а онда су дошле моторизоване јединице са тенковима, опколили те људе и у једном дану побили преко сто људи. Морам напоменути да је током читавог рата из колонистичког Сирига, који је настао 1927. године, страдало триста двадесет седам људи, а да је само у та три дана убијено сто једанаест људи. То су неки злочини који су произилазили, као што рекох, из логике и идеологије која је негована између два светска рата, а која има своје упориште откад је створена Аустроугарска монархија, а и раније. Треба рећи и да су по самом доласку и успостављању мађарске власти колонисти из Старог Ђурђева, који су у Сириг дошли после 31. октобра 1918. године, тачније 1920, и који су формирали насеље на јужној страни Темерина, сви били протерани. То је учињено у контексту политике протеривања свих оних који су досељени после 31. октобра 1918. године. Њих је било на десетине хиљада и ја сада не бих оперисао бројкама. Све је спровођено плански. Дакле, сви ресурси и апарати државе су искоришћени за процес промене демографске структуре ових простора, да би они остали, како је планирано, вечно у саставу Мађарске.

 

Како су текли догађаји у Темерину у јануару 1942. године?

 

Да би нам било јасније шта се дешавало, рећи ћу неколико реченица о демографској структури Темерина. Као што знамо, 4. јануара је у јужној Бачкој, Шајкашкој, покренута Рација која има континуитет са свим овим догађајима, она није „пала са небаˮ, није хир, није афекат. Она је плански организована и у њој су учествовали људи из врха мађарске државе, дакле, људи адмирала Миклоша Хортија, преко министра унутрашњих послова, министра одбране и начелника генералштаба Мађарске краљевске војске, да би хонведи из Сегедина и Сенте дошли 4. јануара 1942. године у Чуруг, јер је тамо откривен Шајкашки партизански одред. То је искоришћено да се покрене Рација која је раније планирана. Треба рећи да је она покренута и из још једног разлога. Немачка офанзива на простору Совјетског Савеза код Москве је заустављена. Мађарску су тих дана, почетком јануара, посетили Јоаким фон Рибентроп, министар спољних послова Немачке, и фелдмаршал Вилхем Кајтел, који су тражили да Мађарска ангажује све своје трупе на Источном фронту. Како би доказали да су потребни у овим крајeвима, они су тај устанак преувеличавали. Такође, неколико месеци је кружила прича да ће на Божић доћи до устанка српских четника и комуниста, тoјест партизана и четника, тако да се стварала клима да се та планирана Рација спроведе.

До 1918. године у Темерину су Мађари били у огромној већини. Према попису из 1910/11. године у Аустроугарској монархији, у Темерину је било око девет и по хиљада становника. Од тога је било скоро девет хиљада Мађара, девет Срба, неколико стотина Јевреја и нешто других националности. Дакле, Темерин је био скоро потпуно етнички мађарски. До 1790. године Темерин је био потпуно српски. Пошто је гроф Сечењи 1790. године купио имања у Темерину и хтео да укмети становништво, 1.610 Срба је напустило место и основало Ђурђево. По том имену су колонисти 1920. године Темерину и дали назив Старо Ђурђево. Мађари се, потом, у Темерин досељавају у другој половини 18. века, да би већ у 19. веку били апсолутна већина, тако да су и по попису 1910/1911. били у великој већини. Године 1941, после исељавања и протеривања колониста, који су дошли из босанско-херцеговачких крајева, у Темерину је остало врло мало Срба и остала је јеврејска популација.

Према подацима које износи Звонимир Голубовић, у Темерину је било четрдесет осам жртава. Од тога четрнаест мушкараца, петнаест жена, седморо деце, дванаест старијих људи – шест Срба и четрдесет два Јевреја. Ти подаци нису коначни, јер други истраживачи износе нове податке и допуњују ове спискове, па сам на једном месту нашао да је страдало шездесет двоје људи. У Темерину је, бар како податке износи Јеврејска општина у Новом Саду, живело око четиристо  Јевреја и они су заиста страдали – што су протерани, што су, ови који су остали, 9. јануара одведени и сви пострељани. Од четири стотине темеринских Јевреја преживело је двадесет седморо. Они су имали синагогу у Темерину која се први пут спомиње 1878/1880. године. Зна се да су дотле своје верске обреде обављали у синагоги у Новом Саду и њихова имена су пронађена на списковима оних који су учествовали у њеном одржавању. Од краја 19. века имали су своју синагогу у Темерину, што значи да се њихов број у овом месту повећавао. Године 1813. у Темерину их је било тридесет седморо, па се може претпоставити да их је 1941. године у том месту живело неколико стотина. Синагога у Темерину је уништена већ 1941/1942. године, да би је, око 1947. године, будући да није могла бити обновљена, нове комунистичке власти затрпале и данас се не зна место где се налазила. Преостали Јевреји, њих двадесет седморо, нису се вратили у Темерин. Они су се 1948. године иселили у новоформирану државу Израел.

 

Да ли се зна ко је учествовао у овом злочину у Темерину?

Структура учесника у темеринском злочину је била иста као и у свим другим крајевима јужне Бачке. За злочин који је почињен мађарска држава је искористила све своје ресурсе – од највиших политичких и војних представника у Будимпешти (који су и најодговорнији), преко војних команданата у гарнизонима и немзетера који су чинили „народну стражуˮ састављену од локалног становништва, до обичног локалног становништва и представникâ политичке власти у општинама. Сви су они, дакле, радили на том једном „пројектуˮ. То говори, као што рекох, да је тадашња држава Мађарска искористила све своје ресурсе, али и потврђује још једну чињеницу коју не смемо сметнути са ума: тој организацији, том гвозденом систему, тешко да је ико могао да се одупре. Управо је то онима којима је касније суђено – а многи су због овог злочина осуђени – био главни аргумент; правдали су се тиме да они просто нису смели да се супротставе јер је у питању била њихова глава. Ми знамо да су у злочину у Сиригу, о чему сам говорио, многе Сирижане од смрти спасли адвокат Михаљ Фехер и лекар Јожеф Тројер, Мађари из Темерина. Не смемо, дакле, сметнути са ума да је било и оних Мађара који су покушали да спрече злочин, који су чак понешто и успели и који се нису слагали са том политиком, а то је, не заборавимо, представљало ризик за њих саме. Што се тиче самих злочинаца, они су већином кажњени.

 

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа