ПОКУШАЈ ОБЕШТЕЋЕЊА ЖРТАВА РАЦИЈЕ ТОКОМ ОКУПАЦИЈЕ

ПОКУШАЈ ОБЕШТЕЋЕЊА ЖРТАВА РАЦИЈЕ ТОКОМ ОКУПАЦИЈЕ

Од унутрашње-политичких догађаја у Мађарској везаних за рацију, треба споменути покретање питања обештећења жртвама рације 1943. године, које такође спада у политичке потезе Калајеве владе. Да је то тако потврђује и чињеница да на том плану, практично, није ништа учињено све до августа 1943. године. Први документ који нам сведочи о реченом, представља записник са седнице Ми­нистарског савета, која је одржана 14. септембра 1943.

Из тог записника се да видети да су министар унутрашњих послова и председник мађарске владе поверили Пал Бали, начелни­ку у Председништву владе, и Валериу Нађу, вишем полицијском саветнику, да изврше попис штете »причињене у акцији легитимисања« у јужној Бачкој и Новом Саду. Поверени задатак је обављен крајем августа.

Да се радило о чисто политичком гесту казују и речи ми­нистра унутрашњих послова на поменутој седници, који је нагласио »да овај попис засада има искључиво информативни карактер и да о влади не намеће никакве обавезе.«

Према мишљењу Бале, захтеви за одштету могу се поде­лити у две основне групе:

»1. За несталу покретну имовину, оштећење некретнина и за штету због изостале користи, пријављена сума износи 5.676.450 пeнга.

Другу групу оштећења сачињавају они захтеви који се односе на стално издржавање после смрти главе породице, што годишње износи 635.000 пeнга. Ова сума би се исплаћивала током 8 година, за које би време корисници постали способни за привређивање.

Посебну групу чине захтеви да се члановима породица изда дозвола за обављање послова за које су била овлашћена нестала лица (трафике, дозвола за точење алкохолних пића, итд.).

Захтеви за обештећење које садрже Прве две групе — рачунајући пријављене захтеве у другој групи на 8 година — представљају суму од отприлике 10 милиона пeнга.«

Овако дата спецификација није потпуна, јер садржи само пријављене штете. Број непријављених штета је веома велик јер су поједине породице истребљене до последњег члана, па њихову штету није имао ко да пријави. Овој спецификацији, такође, недостају подаци о штети причињеној црквама које су биле и бројне и са изузетно високим материјалним захтевима.

Но, да се још мало задржимо на седници Министарског савета. Вредно је истаћи да је на њој током дискусије искрсло питање »да ли би било сврсисходно да се што пре изда пропис о процењивању штета причињених у случају нестанка лица«. Разматрајући ово питање, чланови савета практично везана за израз који се за убијене од стране суда у њиховим пресудама користи — »нестао« — и комисија при том сматра да се овде ради о убијеним лицима.

Закључак савета је био: формирати нову комисију »чији би задатак био да изврши процену ове штете и утврди тачну суму утврђене штете.«

Ова започета акција обештећења прекинута је окупацијом Мађарске од стране Немачке, 19. марта 1944. На чело мађарске владе дошао је нов човек: Деме Стојаи (Sztójay Döme) кога су руководиоци комисије за утврђивање штете и питање обештећења, 27. марта 1944, известили о дотадашњем току те акције и затражили даља упутства у вези ње. Извештај гласи:

». . . Што се тиче наставка акције обештећења Јевреја, то питање у сваком случају захтева да се размотри и види да ли је у сагласности са новим мерама владе у јеврејском питању. Међутим, сматрам да је, нарочито са становишта мањинске политике, потребно да комисија настави своју делатност на решавањи предмета утврђених нејевреја. Треба, наиме, имати у виду да би прекид акције у овом стању — када је добар део молби већ позитивно решен — нанео велику неправду онима чијим предметом комисија до сада није доспела да се позабави. Сем тога, та мера би подстакла сумњу да се владинa политика према мањинама мења, што би у мањинским круговима — нарочито српским — изазвало неизбежну реакцију.«

Колико је мађарска влада била искрена у својим намерама да обештети жртве сведочи и податак да је већ почетком октобра 1943. одобрила 2.000.000 пенга за те потребе, а да је од те суме, до 22. фебруара 1944, исплаћена одштета у висини од свега 28.120 пенга.

Из страха од могућих последица, Стојаиева влада је наставила акцију обештећења, али тако тенденциозно споро да је до почетка повлачења мађарских окупаторских трупа из Бачке оштећенима исплаћено свега неколико стотина хиљада пенга. Остатак новца враћен је министру финансија.

Аутор: Звонимир Голубовић, Историјски музеј Војводине, Нови Сад, одломак из књиге „Рација у јужној Бачкој 1942. године“