ПОКУШАЈ ПРОМЕНЕ ПОЛИТИЧКОГ КУРСА ПРЕМА СРБИМА

ПОКУШАЈ ПРОМЕНЕ ПОЛИТИЧКОГ КУРСА ПРЕМА СРБИМА

Крајем 1942. године, а поготово почетком 1943, након расплета на Источном фронту (пораз Немаца код Стаљинграда и Друге мађарске армије код Вороњежа), и службени кругови Мађарске почињу да сумњају у победоносни исход рата. Зато се предузимају мере које постепено, али све сигурније, треба да доведу до промене спољно-политичког курса Мађарске и да га усмере према западним савезницима.

Због већ познатих ставова западних сила и денационализацији и геноциду, које је Мађарска спроводила према народима у окупираним југословенским земљама, наведена спољно-политичка настојања Мађарске неминовно су довела и до промене политике према тим народима.

Подсећајући можда на заборављени и игнорисани законски став из 1868. године о националној равноправности, мађарска влада је покушала да политиком уступака придобије словенско становништво за заједнички живот у оквирима Мађарске и да га приволи у интересу оправданости Велике Мађарске. У ствари, успеси Црвене армије и савезника били су у предзнаку блиског пораза фашистичке Немачке и њених сателита, као и могућности да Мађарска ипак спречи пораз да изгуби оне територије које је добила након првих победа немачких армија. У том смислу и треба схватити покушај мађарске владе да промени однос према народима који су били изложени тешкој окупаторској политици и геноциду. Тако, после рације, мађарски владини кругови већ 1942., а поготово током 1943, као што се овде види, настоје да је осуде и да их оправдају.

У својим мегаломанским комбинацијама, чији је крајњи циљ био да се задрже територије насилно отргнуте од других државних целина, наведени политички кругови су рачунали и на могућност да ће се становништво окупираних територија можда наћи у ситуацији да се изјашњава у којој држави жели да живи. Зато они политиком ситнијих уступака, неким јавним манифестацијама према словенском становништву, настављају да гаље илузију и да се и даље заносе нереалним плановима и надањима да би таквом политиком могли привући и поробљено становништво Бачке да се определи за трајан живот у саставу »мајчице« Мађарске. Колико се рачунало на могућност плебисцита сведочи и податак да је чак и војна врховна која је одувек била за радикалне, окупаторске мере према Србима, сада од владе захтевала одређену политичку акцију, чији је мото био да се свим народима обезбеди равноправност кроз животне манифестације, јер се само на тај начин могу заинтересовати за заједнички живот у оквиру Мађарске.

ПОКУШАЈ КАЛАИЈЕВЕ ВЛАДЕ ДА УБЛАЖИ ОЦЕНЕ О РАЦИЈИ ИЗРЕЧЕНЕ У ИНОСТРАНСТВУ

Да би доказала да се не ради само о декларацијама, мађарска влада је у том смислу предузела и неке конкретне мере и манифестације.

Осим комбинација са словенским становништвом, пре свега Србима, у вези могућег завршетка рата, морало се рачунати и са значајном улогом Немаца у будућем положају Мађарске, а у случају победе Хитлерове Немачке. У таквом случају мислило се и на то да ће доћи до изражаја појачане аспирације Немаца везане за планове око подунавске немачке државе. Мађари се њима могу бројчано супротставити само у том случају ако уз себе буду имали Србе. Да би се та сарадња у будућности могла остварити потребно је већ сада водити такву националну политику која би створила реалне услове за жељену сарадњу. У супротном, Немци би били ти који би, уз извесне политичке уступке и противуслуге, у Србима могли наћи савезнике за сопствене аспирације.

У случају савезничког тријумфа, који се све више назирао, извесна брига политичких кругова у Мађарској је рачунала на обнову Југославије. Такав закључак их је наводио на размишљање о судбини оних 500.000 Мађара који би поново ушли у састав обновљене Југославије. Обезбеђење њиховог положаја, као и обезбеђење извесног директног национа могло се постићи праведнијом националном политиком у којој је посебан терет постављан захтев однос према Србима. Многи политички кругови су били свесни да ће управо Срби, посебно присутни у знатном броју, имати одлучујућу реч у Бачкој и да ће они бити ти који ће одредити положај Мађара у будућој Југославији. Истовремено, добро су били свесни да рација из 1942. године представља тешко непремостиву препреку за обнову мађарско-српских односа. Исто тако, сматрали су да је нови политички курс, као и неке конкретне мере и манифестације које су тим поводом предузете, у ствари први корак у правцу уклањања последица јануарских догађаја у Бачкој и стварања предуслова за нове односе са Србима.

У више махова смо истицали да је рација била један од највећих злочина окупатора које је починио у Бачкој. Отудa се ниједна његова акција која је најављивала тобожњу промену односа према Србима није могла замислити без конкретних мера ублажавања последица тог масовног злочина. Једна од таквих мера је била и покретање поступка за кажњавање, или бар уклањање са одговорних места, оних лица која су посредно или непосредно утицала на ток догађаја везаних за овај геноцид над Србима и Јеврејима. Међу њима се налазио и велики жупан Новог Сада, др Петер Фернбах, који је означаван као један од главних криваца што је рацијом обухваћен и Нови Сад.284

Политика промењеног курса према Србима већ у самом почетку, у својој основној концепцији, није рачунала на неку радикалију промену положаја ове нације, већ, пре свега, на ситније уступке који дају привидан утисак о примени политике националне равноправности и, наравно, на декларативне изјаве о равноправности свих који живе на овом тлу.

Целокупно искуство историје сведочи о томе да је била обична обмана сејати илузије да се у велепоседничко-буржоаској и полуфеудалној Мађарској може обезбедити Србима и другим народима национална равноправност, поготово после једног рата, и у условима рата, где се Мађарска борила на страни најреакционарнијих, фашистичких сила за победу „новог поретка“, који би словенске народе свео на најцрње робље, горе него пре 1918. у тадашњој Светостефанској Мађарској.

Колико је развој међународне ситуације утицао на догађаје у Мађарској (на пример после пораза на Дону) сведочи и податак да је и сам Калај лично, на седници владе 10. марта 1943., затражио покретање поступка против најангажованијих у погрому новосадског становништва јануара 1942. Занимљиво је да је, том приликом, председник владе први пут назвао рацију »срамним злочином«.285

Вера у могући сепаратни мир са западним савезницима условила је и став мађарске владе према агресији Немачке да мађарске трупе окупирају Србију од 1. јуна 1943. Први пут се о томе размишљало крајем 1942, када су владини кругови у својој анализи ситуације у Југославији констатовали да је таква одлука изузетно значајна и да би њено остварење било у интересу Мађарске. Сматрало се, уствари, да ће тиме (јер је до тада дивизија трупа из Србије била упућена на Источни фронт) бити спасени многи људски животи, а с друге стране, српско питање у Југославији било би решено у интересу мађарског народа, укључујући све то у далекосежни план за излазак из савезништва с Немачком и за прилазак предратној немачкој војној руководства.

Кроз двадесет дана ово питање се поново нашло на дневном реду седнице Министарског савета. Поред осталог, на седници је констатовано да је тај предлог Немачке унео велику забринутост у редове мађарске владе. Та забринутост је формулисана у 6 тачака од којих издвајамо оне под редним бројем 1. и 2. У њима се каже:

»1. За нас ће увек бити од великог значаја наш однос према српском народу, јер су нам суседи, и имају код нас имpozантну националну мањину. Неоспорно је да су догађаји у Жабљу и у Новом Саду тешко оптеретили однос између два народа. Побољшање и напредак на овом пољу може да донесе само обострана жеља и дуги период мира. Како год се развијао даљи ток и крај рата, два народа ће остати један поред другог и сарадња — после повратка Тријаноном изгубљених а Југославији присаједињених територија — ни издалека није мађарски интерес да се Срби са мржњом односе према Мађарима…

2.Незамисливо је да једна окупациона мађарска армија под тешким теретом протеклих догађаја (односи се на рацију, пр. 3. Г.), приликом уласка у Србију прође без сметњи и инцидената, а са овим и неизбежном одмаздом која са тим иде…

Никада не смемо испустити из вида да ће и у случају наше победе, остати народи који нас окружују, нације живе и даље, и наставиће се даље и њихова дипломатска игра.

Не треба много фантазије да се схвати, да ће ова њихова дипломатска колаборација бити уперена у првом реду против Мађарске. Мудра политика једне владе требала би још у време рата да одузме могућност за ово, или да истом отупи оштрицу. Нашим евентуалним уласком у Србију постигли бисмо супротно.

Министарски савет одлучује да не удовољи жељи немачке Врховне команде и не пошаље мађарске дивизије за окупацију српских територија«.

Аутор: Звонимир Голубовић, Историјски музеј Војводине, Нови Сад, одломак из књиге „Рација у јужној Бачкој 1942. године“