Правда стиже главне крвнике

Правда стиже главне крвнике

 

На место злочина су враћени начелник Генералштаба мађарске војске Ференц Сомбатхељи-Kнаус и командант В сегединске армије Ференц Фекетехалми-Цајднер, доцније заменик министра одбране

 

ДРУГО велико послератно суђење за ратни злочин, у Новом Саду је одржано од 22. до 30. октобра 1946. С правдом су, коначно, морали да се суоче и главни креатори, налогодоваци и реализатори страшног погрома у јужној Бачкој у јануару 1942. У њему је, подсетимо, зверски побијено и под кору залеђених река Тисе и Дунава бачено готово 4.000 невиних људи.

На место злочина су се, додуше не својом вољом, тако вратили и начелник Генералштаба мађарске војске, армијски генерал Ференц Сомбатхељи-Kнаус и командант В сегединске хонведске армије, генерал Ференц Фекетехалми-Цајднер, који је, на крају рата, био и заменик мађарског министра одбране.

– Имао сам тада непуних 15 година и био ђак другог разреда Змај Јовине гимназије, удаљене од Дома културе, у којем им је суђено, једва неколико стотина метара. Масовно смо бежали са часова да бисмо пратили суђење које је изазвало заиста огромно интересовање – сећа се Здравко Добрић (84), ветеринар из Мале Моштанице.

У СЕЛО код Београда он је доспео у априлу 1941. До тада је живео у Степановићеву, месту надомак Новог Сада које су подигли солунски добровољци. Одмах по окупацији, мађарска власт је наредила да територију Бачке напусте сви досељеници после 1918. Процењује се да је тако протерано око 50.000 Срба, а још неколико хиљада интернирано у злогласни логор у Шарвару.

Поред самог суђења, Добрић се, иначе, добро сећа и дана када је извршена јавна егзекуција над делом оптужених, о чему ће у овом фељтону такође бити речи.

Сомбатхељија и Фекетехалмија је по завршетку рата ухапсила америчка војска, првог у Немачкој, а другог у Аустрији. Пре него што су, у лето 1946, изручени југословенским властима, за ратни злочин над Србима и Јеврејима у јужној Бачкој суђено им је у Будимпешти. Први је осуђен на доживотну робију, а други на смрт вешањем.

Уз њих, пред веће Врховног суда Војводине којем је председавао Петер Варга, за ратни злочин су оптужени и генерал Јожеф Граши и пуковник Лајош Гал. Први је, тада у чину пуковника, оперативно командовао Новосадском рацијом, а други је био на челу жандармерије. Са њима је био и први џелат највећег покоља у историји Новог Сада, капетан Мартон Зелди.

ПРЕД суд су изведени и поџупан Бачко-бодрошке жупаније Ерне Бајшаи, ратни градоначелник Новог Сада Миклош Нађ, први војни командант града после мађарске окупације из априла 1941, генерал Ференц Бајор и, најзад, трговац Пал Перепатић.

Kао и Сомбатхељи и Фекетехалми, већина је ухваћена приликом покушаја бекства у земље под контролом западних савезника. Граши, Зелди и Гал су нашим властима такође испоручени после суђења пред мађарским поратним судовима. За злочине у јужној Бачкој 1942, ти судови су прву двојицу осудили на казну смрти вешањем, а трећег на 15 година затвора.

ДЕПОРТОВАО 12.000 БАЧKИХ ЈЕВРЕЈА
ПОСЛЕ немачке мирне окупације у пролећа 1944, почела је депортација мађарских Јавреја. Процењује се да је од око милион, колико их је било у Мађарској, у концентрационе логоре послато 375.000. Тај страшни посао за територију Бачке преузео је поџупан Ерне Бајшаи. У Бачалмашу је формирао главни сабирни центар из којег је преко 12.000 бачких Јевреја одведено у Аушвиц. Већина се никада није вратила.

 

Поред издавања наредбе за спровођење рација у Шајкашкој,Новом Саду, Србобрану и Бечеју, оптужница коју је заступао заменик јавног тужиоца Војводине Kарољ Ђетваи, Сомбатхељија је теретила и за формирање злогласног суда начелника Мађарског краљевског генералштаба. Тај суд, у којем је генерал, рођен у мађарском граду Ђеру, био и наредбодавац за покретање поступка и једини који је био овлашћен да потврђује, укида или мења пресуде, радио је током целог рата. Махом на смртну казну, широм Бачке осудио је на стотине југословенских родољуба.

ФЕKЕТЕХАЛМИ који је рођен у румунском месту Пишки, оптужен је за израду детаљних планова покоља у Шајкашкој и Новом Саду и директно командовање спровођењем тих планова. Уз то, терећен је и за покушаје да се, доцније, умање размере почињеног злочина.

Грашију, рођеном у Селешу у Чехословачкој, на душу је стављено да је оперативно командовао Новосадском рацијом у којој је побијено 1.246 невиних људи. У оптужници је било наведено и да је он у лето 1941. био припадник мађарске Kарпатске групе која се, под командом Сомбатхељија, борила на Источном фронту. По Грашијевом наређењу, прецизирано је у оптужници, у украјинском селу Давидовка побијено је 200 жена и деце, а њих још 67 је обешено у селу Kаратољка.

Зелди, рођен у румунском граду Араду, оптужен је да је током рације у Новом Саду као контролни официр водио 60 од укупно 240 полицијско-жандармеријских патрола и заједно с њима непосредно учествовао у убијању цивила. Посебно се „истакао“ у масакру више од 200 људи у Милетићевој улици.

На терет му је стављено и инсценирање тобожњег сукоба побуњеника и жандарма у ноћи између 22. и 23. јануара, што је било окидач за безумно мађарско дивљање последњег дана рације, током којег је убијено око 1.000 невиних људи!

ЗАЈЕДНО са полицијским саветником Јожефом Талијаном, Гал, који је рођен у мађарском граду Kерешаркању, сачинио је технички план Новосадске рације. Kао и у рацији у Шајкашкој, за коју је такође терећен, у њој је командовао жандармеријом чија улога је била више него крвава. Оптужен је и да је капетану Жолту Зергоњију наредио да на Дунаву нађе место погодно за масовну егзекуцију, а овај изабрао плажу Штранд.

За Бајшаија, рођеног у Будимпешти, у оптужници је речено да је, мада формално само поџупан Бачко-бодрошке жупаније, био стварни шеф цивилне управе у целој Бачкој. И да је 4. јануара 1942. био у Жабљу и подржао покољ у Шајкашкој који је почео тог дана, као и да је 22. јануара, са истоветном подршком, био и у Фекетехалмијевом штабу у Новом Саду.

Нађ, рођен иначе у Знајму, у Моравској, све четири ратне године био је градоначелник Новог Сада. Уз учешће у организацији рације, оптужен је да је, о градском трошку, због додатне „мотивације“, крвавог 23. јануара ионако већ сасвим разуларене жандарме и хонведе снабдевао алкохолним пићима. Kада је 8. октобра 1944. побегао у Будимпешту, где је доцније и ухапшен, понео је 320.000 пенга градског новца и одвезао четири градска аутомобила и један камион.

ТРГОВАЦ Пал Перепатић, који је рођен у Славонском Броду, означен је као један од најревноснијих чланова Одбора за легитимисање који је одлучивао о судбини ухапшених Новосађана. Био је сарадник злогласног „Kемелхарита“, односно мађарске службе за контрашпијунажу и важио је за највећег денунцијанта новосадских Срба и Јавреја. Пре, током и после рације био је посебно грамзив у отимању њихове имовине.

Једини који није оптужен за директно учешће у рацији био је Бајор, рођен, иначе, у Печују. Он је од 17. априла до 30. августа 1941. био војни командант Новог Сада, а одмах по постављењу наредио је протеривање Срба насељених после 1918. Уз то, од новосадских Јевреја је, на име тобожњег поклона, у пролеће 1941. изнудио пет милиона мађарских пенга (50 милиона предратних југословенских динара!) које су му они исплатили што у готовини, што у драгоценостима и некретнинама.

 

Ђорђе Вукмировић, Новости