Први организовани геноцидни чин над Србима у Другом светском рату

Први организовани геноцидни чин над Србима у Другом светском рату

Својеврсни символ страдања Срба приликом окупације Бачке јесте Сириг, колонистичко насеље између Србобрана и Темерина. Према тексту Ивана Негришорца „Заборављени злочин у Сиригу“ (Печат, бр. 517 до 27. априла 2017.) ово је био први организовани геноцидни чин над Србима у Другом светском рату. „При повлачењу Прве армије Југословенске војске један вод је као заштитна јединица поставио противтенковске топове и митраљезе у селу и ту су чекали долазак Мађарске војске из правца Србобрана.

Негде изјутра 13. априла, између 8 и 10 часова, из очекиваног правца су наишла троја борна кола, али су топовским дејством уништена двоја кола са, вероватно, шест војника у њима. Трећа кола су се вратила у Србобран до главнине Мађарске војске. Заштитна јединица Југословенске војске је одмах потом напустила своје положаје у селу, тако да се код Сирига борбене активности нису даље развијале. Око поднева је на Сириг са србобранске стране испаљено неколико граната, а потом су из Темерина стигли наоружани немзетери (народна стража) који су почели да терају становнике села да изађу на пут према Србобрану, како би белим марамицама дочекали и поздравили Мађарску војску. Један део становника, поготово онај који је имао некаквог ратног искуства, благовремено је избегао из села претпостављајући да ће бити одмазде, али је више од половине сељана са великим бројем жена и деце, изашао на указано место. Бранко Срнић је израчунао да „на стрелиште није изашло 597 становника, а истерано је на дочек 683становника, од тога 417 деце и 266 одраслих“. Уз то, на стратишту се нашао и непознати број људи који су се затекли у селу бежећи испред мађарске војске, а међу њима је било и неколико војника.

Окупљеном народу су наоружани немзетери наредили да машу белим марамицама и да вичу „Живео Хорти“. Када се око 17 часова са србобранске стране, преко моста на Јегричкој, почела приближавати мађарска војска, из моторизоване колоне се издвојио мотоцикл, а са њега је војник пуцао из пиштоља у ваздух и потом је пала наредба да се народ не оглашава. Део војне колоне је прошао према Новом Саду, а онда се зауставио један камион и из њега су изашли војници наоружани пушкомитраљезима и пушкама. Војници су се расподелили по друму, а недуго потом су по окупљеним Сирижанима отворили ватру из свих оружја. Народ је покушао да побегне на разне стране, а многи су у томе и успели. Паљба је трајала десетак минута, а на лицу места је погинула 61 особа, 28 их је тешко, а 51 лакше рањено. Убијање преживелих, као и пљачкање села, обављено је одмах после стрељања, али се наставило и следећег дана, 14. априла, када је убијена 31 особа. Од свих рањених умрло је 14 људи, а у затвору у Темерину или на околним салашима, умрло је још шест особа. По попису Ђорђа и Божидара Вујановића, било је 111, а по попису Бранка Срнића укупно 112 потпуно идентификованих жртава. Но, та се бројка не може сматрати коначном.“

Да овај број убијених није коначан, потврђује и др Драго Његован у свом зборнику „Злочини окупатора и њихових помагача у Војводини“:

„Најкрвавије је било у Сиригу, месту наступања V Мађарске хонведске армије чија је команда била у Сегедину, а на чијем челу је био генерал-лајтнант Ференц Фекетехалми-Цајднер. Његови хонведи су 13. априла 1941. године митраљеском ватром побили 360 Сирижана међу којима и 60 деце! Ако се узме у обзир чињеница да су после рафалне паљбе по голоруком цивилном становништву мађарски војници ишли кроз село, од куће до куће, и преживеле становнике убијали у дворишту или их клали на кућном прагу и околним салашима, и ако се томе придода податак да су готово половина убијених биле жене, као и да је од 683 становника истераних на стратиште 417 било дечјег узраста (према подацима Ивана Негришорца убијено је 18 деце млађе од 10 година, а 37 жртава је било старо до 18 година), онда су планиране геноцидне намере злочинаца више него јасне.

Из књиге „Споменица погрома у Бачкој 1941/42. године“ pic.twitter.com/sZ2eB0H0zH

— PATRIOT (@patriot_iz) November 19, 2024

Спроводећи етничко чишћење над српским и јеврејским живљем у Бачкој и ужурбано радећи на томе да послератна Мађарска буде држава једног народа и једне вере, Мађари у својим зверствима нису ни по чему заостајали за крвницима у новорођеној Павелићевој злочиначкој Независној Држави Хрватској. Погром у Бачкој је извршен на најсвирепији начин, при чему није било никаквог критеријума који би поштедео макар најосетљивији део популације. Убијани су сви који су били на списку, а први редови крвавих спискова, како је већ наведено, попуњени су именима српских добровољаца, добростојећих староседелаца и интелектуалне елите. Из личне користи, спискове су унапред састављали углавном немзетери – локални Мађари, припадници новоформираних паравојних народних стража, и локални Немци, чланови Културбунда, а један део је преузет са ранијих спискова повратника из заробљеништва и чланова соколских друштава, и од њих се није одступало. Старци. Жене, деца, чак и одојчад, нико није поштеђен. О томе је после рата сликовито сведочио чувени чурушки парох, прота Павле Дожић: „Још за време окупације су ми говорили неки Мађари, махом сиротиња, како су њих неки одбор и њихова господа наговорили да убијају Србе, а да су добили само крваве ципеле, одело и капуте, а нису им дали куће, земље и друго што су им обећавали“. Један од најчешћих метода пљачке, који је очигледно по команди спровођен у свим местима где се одиграла крвава Рација, био је да се на основу спискова изврши претрес кућа и да се тај моменат искористи за брзинску процену имовинског стања породице. Уколико би се установило да у предметној кући има шта да се ороби, породица би била ухапшена и одведена пред „легитимациони одбор“, а у међувремену би кућа била опљачкана.

Одломак из књиге Протојереја Владана Симића „Споменица погрома у Бачкој 1941/42. године“