Р а ц и ј а  у  Б а ч к о ј  и  Н о в о м  С а д у :  П о г р о м  н а д  н е в и н и м  с т а н о в н и ш т в о м  т о к о м  Д р у г о г  с в е т с к о г  р а т а

Р а ц и ј а  у  Б а ч к о ј  и  Н о в о м  С а д у :  П о г р о м  н а д  н е в и н и м  с т а н о в н и ш т в о м  т о к о м  Д р у г о г  с в е т с к о г  р а т а

Један од најстрашнијих и најсвирепијих злочина који су се одиграли на тлу данашње Србије током Другог светског рата јесте тзв. Рација у Бачкој и Новом Саду. У периоду од априла 1941. до октобра 1944. године, простор Бачке налазио се под окупацијом Краљевине Мађарске, савезнице нацистичке Немачке. Мађарске окупационе власти у том периоду спроводиле су бројне репресивне мере према српском, јеврејском и ромском становништву.

Најстрашнији талас насиља догодио се у јануару 1942. године, када је у јужној Бачкој спроведена велика рација – организована акција масовног хапшења, мучења и убијања цивила, позната као Новосадска рација. Увод у овај злочин били су догађаји у Шајкашкој области, у местима попут Чуруга, Жабља, Мошорина, Ђурђева, Титела и других, где су окупационе власти спровеле масовна хапшења под изговором борбе против „четничких“ активности и претњи безбедности мађарске војске на окупираној територији.

У Шајкашкој области, злочини су били систематски организовани и спровођени уз директну подршку мађарске жандармерије, војске и локалних мађарских цивилних власти. Цивили српске националности, без икакве кривице, извођени су из својих кућа, затварани, мучени и убијани. Породице су раздвајане, жене силоване, а деца бацана у хладне воде Тисе и Дунава. У Чуругу је целокупно мушко становништво изведено на обалу реке, где су многи живи гурнути под лед. Многи су убијени малјевима, бајонетима, задављени жицом или закопани живи. Исти сценарио поновио се у Жабљу, Мошорину и другим селима.

Оваква свирепост и методичност у уништавању цивила недвосмислено асоцирају на масовне злочине Независне Државе Хрватске, нарочито оне који су се дешавали у концентрационом логору Јасеновац. Као и усташе, мађарски фашистички апарат спроводио је политику етничког чишћења, засновану на мржњи према Србима, Јеврејима и Ромима. У Шајкашкој области, као и у Јасеновцу, људи су убијани не само из идеолошких разлога, већ и са болесном жељом да се понизе, поистовете са животињама, униште у сваком смислу те речи.

Док су у Јасеновцу жртве клане, бацане у пећи, мучене у подземним просторијама, у Бачкој су цивили убијани у замрзнутој Тиси и Дунаву, смрзавани до смрти, закопавани у гробнице које су сами морали да ископају. У оба случаја, циљ није био само физичко уништење, већ и уништење свести о постојању целе једне заједнице.

Укупно је у јануару 1942. у Бачкој и Новом Саду убијено између 3.500 и 6.000 цивила, иако неки извори наводе и до 10.000 жртава. Жртве су били Срби, Јевреји, Роми, али и други који су се затекли у погрешно време на погрешном месту. Посебно је трагична судбина деце и стараца који нису били поштедеђени.

Након ових злочина, мађарска држава је спроводила кампању прикривања и релативизовања злочина, а тек неколико починилаца симболично је осуђено током ратног периода, док је правна рехабилитација и осуда злочина дошла тек много деценија касније.

Рација у Бачкој и Новом Саду остаје један од најмрачнијих дана у историји српског народа у 20. веку, симбол страдања и подсетник на цену слободе. Овај погром мора остати трајно у памћењу као упозорење генерацијама које долазе – да се зло не понови, да жртве не буду заборављене, и да правда, колико год каснила, ипак стигне.