Рација у Бачкој као модел: како модерна држава легализује масовна убиства

Рација у Бачкој као модел: како модерна држава легализује масовна убиства

Рација у Бачкој, спроведена у јануару 1942. године, у историјској свести најчешће је представљена као један од многих злочина Другог светског рата, условљен суровим околностима окупације и ескалацијом насиља у ратном окружењу. Такав приступ, међутим, остаје недовољан да објасни њену стварну природу и домет. Рација није била спонтани излив бруталности нити локални инцидент изазван страхом и хаосом рата; она је била систематски осмишљена и институционално спроведена операција државе, у којој су механизми модерне управе — администрација, безбедносни апарат и правни оквир — били употребљени као средства за масовно убиство цивилног становништва.

Након слома Краљевине Југославије у априлу 1941. године, Бачка је анектирана и укључена у државно-правни систем Краљевине Мађарске. Овај моменат је од пресудне важности за разумевање Рације, јер злочини који су уследили нису почињени у условима безвлашћа или анархије, већ унутар уређеног државног поретка, са јасном хијерархијом командовања и формално важећим прописима. Рација, која је трајала од 4. до 29. јануара 1942. године, била је званично оправдана потребом за „обезбеђењем позадине“ и сузбијањем наводних побуњеничких активности. У пракси, међутим, та безбедносна реторика послужила је као покриће за колективно кажњавање и физичку ликвидацију цивила, без индивидуалне кривице и без икаквог судског поступка.

Операцију су спроводиле јединице мађарске војске, жандармерије и полиције, уз логистичку и обавештајну подршку локалних колаборационистичких структура. Наређења су стизала уређеним командним каналима, а акција је била територијално и временски прецизно дефинисана, обухватајући насеља у Шајкашкој, Бечеју, Темерину, Жабљу и, у најдраматичнијем облику, у Нови Сад. Управо у том граду, између 21. и 23. јануара 1942. године, Рација је достигла свој најсуровији израз.

Посебна тежина Рације лежи у чињеници да је убиство цивила било резултат административног поступка, а не неконтролисаног насиља. Грађани су позивани на „провере“, привођени на основу спискова, задржавани у привременим сабирним просторима и евидентирани. Одлука о њиховој судбини није доношена на лицу места у афекту, већ као завршни корак једног формално уређеног процеса. У Новом Саду, након привођења и испитивања, цивили — претежно Срби и Јевреји, али и припадници других група — одвођени су на обалу Дунава, где су стрељани, а њихова тела гурана под лед. Сам чин убијања представљао је крајњу тачку једне процедуре која је, у сваком свом кораку, носила привид законитости.

Процене броја жртава Рације варирају у историографији, али се најчешће наводи да је убијено око четири хиљаде људи, од чега више од половине у Новом Саду. Структура жртава недвосмислено указује на цивилни карактер злочина: међу убијенима су биле жене, деца и старци, људи који нису представљали никакву војну или безбедносну претњу. Управо та чињеница руши све накнадне покушаје „контекстуализације“ који настоје да Рацију прикажу као легитимну безбедносну меру у ратним условима.

Суштинска опасност Рације у Бачкој не исцрпљује се у броју жртава, већ у моделу који она открива. Зло се није појавило као изузетак од поретка, већ као његов производ. Није наступило у облику хаоса, већ у облику реда; не као побуна масе, већ као дисциплинована акција државних институција. Рација показује да модерна држава, када једном дефинише део свог становништва као „унутрашњег непријатеља“, не мора да укида своје механизме да би починила злочин — довољно је да их преусмери.

Након рата, одређени број одговорних за Рацију био је изведен пред суд и осуђен, што представља важан, али ограничен домет правде. Судске пресуде нису могле да пониште основну чињеницу да је злочин био могућ управо зато што је био институционално омогућен. Систем који га је произвео у међувремену је нестао или се трансформисао, али је образац остао као трајно упозорење.

Из те перспективе, Рација у Бачкој превазилази свој историјски тренутак и постаје универзално искуство. Она упозорава да највећа претња људском животу не долази нужно од распада правног и политичког поретка, већ од његовог изопачења; не од безакоња, већ од закона који престају да штите живот и почињу да оправдавају његово уништење. Зато Рација није само предмет сећања, већ трајни морални тест, чија актуелност не престаје оног тренутка када се затворе архиви и утихну комеморације.