Рација у Бачкој као покриће за избегавање ангажмана мађарске војске на Источном фронту

Рација у Бачкој као покриће за избегавање ангажмана мађарске војске на Источном фронту

Рација у Бачкој и Новом Саду, спроведена у јануару 1942. године, представља један од најсуровијих злочина у окупираним деловима Краљевине Југославије током Другог светског рата. Иако је формално оправдање за ову акцију било сузбијање наводног устанка четничких и комунистичких снага у Шајкашкој и другим деловима Бачке, детаљна анализа историјских чињеница указује да је прави мотив Рације лежао у стратегији мађарског окупационог режима да избегне директнији ангажман своје војске на источном фронту.

Након прикључења Мађарске Тројном пакту 1940. године, земља је постала формални савезник нацистичке Немачке, али њена спремност за ангажовање у ратним операцијама није била конзистентна. Уласком у рат против Совјетског Савеза 1941. године, Мађарска је била принуђена да обезбеди војну подршку Вермахту. Међутим, велики губици мађарске Друге армије на источном фронту, посебно током операција на простору Украјине, изазвали су уздржаност у Будимпешти. Мађарски државни и војни врх, на челу са регентом Миклошом Хортијем, почео је да тражи начине да минимизује војни ангажман на фронту који је био сигурна смртоносна зона за њихове војнике.
Истовремено, Мађарска је настојала да искористи ратну ситуацију за реализацију својих ревизионистичких територијалних циљева, укључујући анексију Бачке, Барање и евентуално Баната који је био под директном немачком управом. Овакав приступ захтевао је снажно присуство на окупираним територијама, како би се обезбедила њихова потпуна интеграција у мађарски државноправни оквир. Управо у том контексту, Рација је била део стратегије која је служила да се истовремено дисциплинује локално становништво и одржава илузија активног ангажмана мађарске војске у „обезбеђивању стабилности“ на окупираним територијама.

Источни фронт је убрзо постао симбол масовног страдања за мађарску војску. Током 1941. и 1942. године, јединице мађарске армије биле су изложене жестоким сукобима, са огромним губицима у људству и материјалним средствима. Извештаји са фронта указивали су на катастрофалне услове: лошу опремљеност, недостатак логистичке подршке и незадрживу офанзиву Црвене армије.

Мађарска је на почетку Другог светског рата ангажовала један корпус од око 50.000 војника, који је у саставу немачке групе армија Југ продро у Галицију. Касније је у Украјину и Белорусију послала још 7 бригада (50.000 војника) као окупационе јединице. У пролеће 1942. на Источни фронт је стигла 2. армија (10 дивизија, 180.000 војника), која је учествовала у немачкој летњој офанзиви, али је претрпела тежак пораз на Дону у зимској офанзиви Црвене армије јануара 1943. После тога, учествовала је само у борбама против совјетских партизана. У пролеће 1944. формирана је 1. армија са 220.000 војника за Источни фронт, док су окупационе снаге повећане на 9 бригада. Укупно је Мађарска 1944. године ангажовала око 600.000 људи против СССР-а.

У том контексту, мађарски војни и политички врх почео је да прибегава тактици избегавања фронталног ангажмана на источном ратишту. Један од начина да се ово постигне било је усмеравање снага на „унутрашње претње“ у новоокупираним територијама, као што су Бачка и Барања. Оваква стратегија имала је двоструку сврху: пружање оправдања за задржавање значајног броја трупа на овим територијама и избегавање њиховог слања у борбе на Источном фронту, где су губици били готово загарантовани и с друге стране застрашивање и локалног становништва кроз монструозне злочине и пљачкање ради брже интеграције (и евентуалне асимилације) окупираних територија у Мађарску државу.

Рација у Бачкој спроведена је са наративом сузбијања наводног антиокупаторског отпора. Међутим, конкретне чињенице указују да је прави циљ био да се демонстрира контрола над локалним становништвом и створи привид успешне војне активности. Акције против наводних „четничких и комунистичких устаника“ биле су у великој мери инсцениране. Група од свега 17 наоружаних партизана у Жабаљу, која је откривена почетком јануара 1942. године, као и неколико спорадичних мањих сукоба са остацима Југословенске војске, никако није могла да представља озбиљну претњу за окупационе власти..
Мађарски одговор на ове инциденте био је несразмеран и изразито бруталан. Масовне егзекуције, пљачка и уништавање имовине спровођени су систематски и без обзира на узраст или пол жртава. Тако је Рација, уместо акције за сузбијање „устанка“, била средство етничког чишћења, али и начин да се оправда одсуство мађарских трупа са источног фронта. Демонстрација „војног ангажмана“ у Бачкој служила је за ублажавање немачког притиска на Мађарску да упути додатне снаге у борбу против Совјета.

Рација у Бачкој је класичан пример злоупотребе војне силе ради постизања политичких циљева. Док је званично представљана као акција за успостављање реда и безбедности, она је била покриће за избегавање учешћа мађарске војске на источном фронту. Истовремено, ова акција била је и средство демонстрације моћи у окупираним територијама, које је мађарски режим сматрао кључним за своје дугорочне територијалне амбиције.

Страх од губитака на источном фронту, комбинован са стратегијом етничког инжењеринга у Бачкој и Барањи, довео је до једног од најмонструознијих злочина у региону.