РАЦИЈА У СРБОБРАНУ И БЕЧЕЈУ — КРАЈ РАЦИЈЕ У БАЧКОЈ
После завршетка рације у Новом Саду, Јожеф Граши је уступио команду места поново Едену Трунквалтеру, а сам је са својим оружаним одредом наставио рацију у местима која су била предвиђена планом о проширењу рације. Његово изричито наређење да се оружје не сме безразложно употребити било је једно од разлога што у тим местима није било убијања. Ипак треба споменути рацију у Србобрану која је отпочела 25. јануара 1942. и трајала три дана.
Извршиоци рације у Србобрану били су: војска, жандармерија, месна полиција и шовинистички настројени мештани мађарске националности.
Као и у селима Шајкашке, и у Србобрану је, у 7,00 часова ујутру, добошем објављен почетак рације и примљена поновљена наређења током њеног трајања. Иста дана, око 8,00 часова, на железничку станицу у Србобрану допела је комисисјка за рад са мађарском војском и жандармеријом. Од тих су мањи број задржали на железничкој станици, док се највећи број упутио у центар места.
Седиште Легитимационог одсека за Србобран било је у згради Србобранске гимназије, одакле су истовремено оперисали мађарски корпус домобранства, штаб контраобавештајне VI жандармеријске испледне одсеке из Новог Сада и Бечеја, општински полицијски органи и група шовинистички настројених Србобранаца.
Међу њима су били: Иштван Крепш, трговац коњима, Јожеф Вереи, полицијски писар, Иштван Кирпал, продавaц, Јожеф Киш, општински полицајац, Јожеф Киш, трговац, два сина Антала Киша, гостионичар Јене Жонц, гостионичар, Тибор Ковач, млинар, млекар Јене Гири, берберин и други месни житељи из Србобрана.
Жандармеријске патроле, на челу са општинским полицијама и мештанима Мађарима, на основу добијених спискова отпочели су са претресом станова и хапшењем »сумњивих« Срба и Јевреја. Поменути претрес праћен је мучењем и злостављањем ухапшених и бескрупулозном пљачком њихове имовине.
Сви ухапшени су довођени пред Легитимациони одбор који је одлучивао кога од приведених задржати а кога пустити. Они први, смештени у тзв. велику собу, били су и даље изложени новим малтретирањима уз непрекинуту претњу да ће бити побијани. У јутарњим часовима, 28. јануара 1942., седамдесет и три Србобранца (11 жена) одведени су на железничку станицу, возом пребачени до Бачке Тополе, а потом пешке спроведени до бачкотопoлског логора у којем су остали три месеца.
Ни рација у Србобрану није прошла без људских жртава: убијена су три лица, док је 135 било оштећено на друге начине.
На крају, опишимо последњи чин трагедије коју су Срби и Јевреји доживели јануара 1942. године у јужној Бачкој, — покољ у Старом Бечеју. Дакле, упркос томе што је глас истине о злочествима почињеним у Шајкашкој и Новом Саду, ипак свих предузетих мера предострожности, врло брзо преплавио Бачку и прешао њене границе, да се могло поверoвати да до убиства у Новом Саду последњег у ланцу неуједначених злочина окупатора, дошла рација у Бечеју: Кулминација беочинских догађаја —
и она је од 26. до 28. јануара, као и свуда до тада, крваво завршена 29. јануара 1942. године. У тој рацији у Бечеју мађарски војници, жандармерија, полиција, као и месни Мађари, побили су преко двеста Срба од којих у већој десетини, у раздобљу од 16. до 18. јануара 1942., на најсвирепији начин убили у сопственим кућама и на улици. Жртве су клали ножевима, маљевима, секирама и мацолама. Одсецали су им главе и руке, вадили очи, секли уши и носеве, изнутрице вадили и качили по кућама. Крвници су, осим Мађара, били и Немци, познати под именом фолксдојчери, насељени у Бечеју.
Сем ових хапшења и убијања, и извршење смртне пресуде над једанаесторицом ухапшених чланова Народноослободилачког парта у Бечеју, 20. јануара 1942. године, од мађарског Преког суда, побијено је још преко 200 Срба и Јевреја житеља овог градића на обали Тисе.
Сем ових хапшења и убијања, и извршење смртне пресуде над једанаесторицом учесника народноослободилачког рата у Бечеју, 20. јануара 1942., био је злокобни наговештај још веће трагедије српског и јеврејског живља овог градића на обали Тисе.²²⁰
Да ли су будуће жртве биле свесне, или макар наслућивале, каква их грозна судбина ускоро очекује? Сигурно је да су гласови о страхотама у селима Шајкашке и Новом Саду, о убиствима Срба и Јевреја, доспели и у Бечеј. Такође се зна да су поједини Мађари у поверљивим саветовањима неким Србима, својим пријатељима, да се склоне из Бечеја, јер се нешто страшно припрема. Не зна се број оних који су под утицајем једних или других вести потражили спас у напуштањем места својих сталних пребивалишта. При дилеми — отићи или остати — било је присутно и питање куда ићи, јер су гласови клали вести да ће »акцијом чишћења« бити обухваћена читава Бачка. У сваком случају, они малобројни, који су одлучили да привремено оду из града, то су могли учинити до 25. јануара 1942. Од тада па до краја рације нико од Срба и Јевреја није могао напустити Бечеј.
Рацију у Старом Бечеју спровела је прва оружана група, којом је командовао пуковник Ласло Деак. У ствари, њега је, од 26. јануара, заменио Миклош Еше. Метод примењен током рације у Бечеју, о чему ћемо касније нешто више рећи, као и догађаји који су рацији претходили, били су истоветни са рацијама у местима Шајкашке, односно у Новом Саду. То се односи на ставове оарганизатора ње психозе и на све припреме у којима су, као и у самој рацији, најактивније учествовали узели представници окупаторске општинске управе, као и сами нацисти извођена и убијања грађана на обали Тисе.
Сви они који су се 25. јануара упутили на железничку станицу, са намером да негде отпутују, били су враћени својим кућама. Истога дана, у згради општине, састали су се представници војних власти, на челу са Ласлом Деаком, и цивилних органа власти ради конкретног договора о отпочињању и извођењу рације. Међу осталим одлукама налазимо и оне о формирању Одбора за рацију, Легитимационог одбора и др.
Одбор за рацију су сачињавали: Ђула Берец (Berecz Gyula), општински бележник, главни коловођа и заговорник извођења рације, поготово када су се појавили гласови да ће је требало одложити; др Иштван Ходи (dr Hódi István), председник среског суда; Ђурђ Бире (Gyüre Károly), срески начелник; Имре Карачоњи (Karácsonyi Imre), председник општине; Давид Ходик (Hodik Dávid), потпредседник општине; Лајош Барањ (Barany Lajos), општински чиновник; Јанош Богар (Bogar János), порески општински бележник; Винце Киш (Kiss Vince), војни беферент; Реже Вирањи (Viranyi Rezsö), општински чиновник; Јанош Немет (Némét János), општински чиновник; Јанек Вилмош (Vilmos Janek), општински чиновник; Јожеф Бранковић (Brankovics Gyula), трговац коња; Фараго Јожеф (Farago József), општински заклетник; Антал Кишуштаи (Kissústai Antal), општински капетан; Мађар Нађ (Nagy Mátyás), трговац; витез Ласло Сонготи Тисаселевић (vitéz Tisszaszelvici Szongoti László), велепоседник; Мартон Тьорок (Török Márton), књижар, др Имре Шифлинг (Sillás Imre), адвокат и Калман Пуцаји (Pucsay Kálmán), апотекар.²²³
Сутрадан, на улицама Бечеја осванула је »Објава« (»Hirdetmény«) са текстом на српскохрватском и мађарском језику. Осм обавештавања да је рација почела, грађани Бечеја су детаљно упознати чега се све имају придржавати, односно шта им је забрањено да чине. Садржај објаве био је готово идентичан истоветним плакату из Новог Сада, па га нећемо овом приликом понављати.
У раним јутарњим часовима, 26. јануара 1942., чланови у међувремену формираних патрола, враћали су кућама све који су кренули на посао или у куповину. Патроле, састављене од жандара, предвођене Мађарима, добрим познаваоцима улица и њихових становника, отпочеле су са претресом кућа, легитимисањем људи и хапшењима, која су вршена на основу спискова »сумњивих« Срба и Јевреја. Хапшења су у највећем броју случајева праћена пљачком.
Лишени слободе, независно од пола и старости, довођени су пред Легитимациони одбор, смештен у једној просторији зграде Општине, где су били обавезни да неким документом докажу свој идентитет. Подаци из приказаних легитимација или сличног »папира« чланови Одбора су употребљавали као податак уписан из спискова пријављених лица. Обласно једног броја приведених лица да изјаве да им се вредније ствари које су имали при себи, могла им је јасно ставити до знања каква их судбина очекује.²²⁶
Наредна етапа која их је водила у смеру смрти bila je одвођење ухапшених у зграду хотела »Централ«. Ту их је чекао Одбор за рацију чији су чланови имали одлучујућу реч о њиховом животу или смрти приведених лица. Но, пут од најчешће изречених смртних пресуда својим суграђанима до њеног извршења водио је преко гнусних радњи: мучења, злостављања, претњи.
Као и у Новом Саду, организатори рације у Бечеју нису били задовољни билансом убијања првог дана рације. Наиме, након разноврсног малтретирања и пљачке онога што су имали на себи и при себи, двадесет и шест људи, жена и деце је у вечерњим часовима, 26. јануара, одведено на Тису и тамо, на ушћу канала у Тису, у времену од 21,00 до 24,00 часова, побијани, а њихови лешеви бацани под лед замрзнуте Тисе. Да би оправдали наредна масовна убиства, руководиоци рације су у ноћи између 26. и 27. јануара послали један одред војске у чисто српски крај Бечеја где су његови припадници отпочели са жестоком паљбом из сваког врста оружја. Сутрадан је тужна вест објављена нападом комуниста и четника и обрачуном са њима. Резултат: 27. јануара, дакле, другог дана рације, као и у Новом Саду, извршен је прави масакр над највећим бројем убијених у рацији у Бечеју. Пут жртава био је исти: хапшење, спровођење у Општину, потом у хотел »Централ«, под окриљем ноћи пребацивање камионима на обалу Тисе, тј. на улаз канала у Тису и ту од стране војника и неких цивила, убијање и гурaње лешева под лед. Претходно је са жртава скидано вредније одело или обућа, уколико је жртва код себе имала на себи.
Рација је практично завршена 28. јануара, увече, иако тог дана убиства нису била бројна. Али и сутрадан, тј. 29. јануара, било је појединачних убистава, иако је већина ухапшених тога дана избегла најгору судбину. Један број ухапшених је пуштен кућама, док је други одведен у логор у Суботици, одакле су после извесног времена пуштени кућама. Убиства тројице Бечејаца 29. јануара заслужује коју реч више.
Бранко Госпођиначки и Гојко Митровић, адвокати и Јанко Дабић, трговац, још су 1941. интернирани у Бачкотополски логор. Њихова молба за ревидирање оптужби против њих доспела је у Бечеј некако у исто време кад је извођена рација. Са јасним намерама да их убију, чланови Одбора за рацију су их позвали на саслушање. У Бечеј су доспели 29. јануара 1942. Одмах по приспећу у општинску зграду почело је њихово »саслушање« које се састојало у бесомучном ударању ударцима вилама и лопатама, али на начин да њихове муке, праћене вађењем очију, потрају што дуже. Под тим масакрирањем сва тројица су издахнула у најгорим мукама, а њихова тела су била пребачена на Тису и бачена под лед.
Како ли је тек било жртвама, када је један од главних протагониста убијања у Бечеју, Ђула Берец, председник Одбора за рацију, након исте, констатовао: »Страшно је било, крв су нам руке биле до лаката замочене у српску и јеврејску крв!«
Ево шта је о рацији у Бечеју забележио један обавештајни официр из Цариграда, 11. IV 1943, Краљевској влади у Лондону:
»После рације у Новом Саду казнена војна експедиција 26. јануара (1942) упутила се у старобечејски срез. У Бечеју су се скупљали само жандармерија и мађарски војници. Ухапсили су све сумњиве Србе и Јевреје, и онда је војска и жандармерија почела да убија све похватане невине људе. Убијали су у ноћи од 26. на 27. јануар 1942 — 1941. године по старом календару. Везане људе довели су на обалу Тисе, где Канал Краља Петра утиче у Тису. Ту су биле чамцем батине, из којих је зидани обалски насип висок око 10 метара. Осумњичене довели на руб обале, а иза леђа су их ударали тешким батинама, тако да су сви онесвешћени падали у воду која их је однела под лед.
У рану зору 27. јануара сви који су били на црној листи доведени су у општинску зграду, а одавде су их у камионима одвозили на обалу Тисе, где Канал Краља Петра утиче у исту. На самом току Канала у Тису има једна брана где је зидана обала висока око 10 метара. Осумњичене довели на руб обале, а иза леђа су их ударали тешким батинама, тако да су ови онесвешћени падали у воду која их је однела под лед.
Супруга Александра Настасића… пре него што су је ударили батином… покушала је да се дочепа друге обале Канала, али у томе није успела, јер је убијена из пушке.
Тога дана убијено је око 180 највиђенијих Срба и Јевреја. Убијени су сви бивши председници општина и сви они који су вршили неке функције у хуманим и националним друштвима…
Број жртава у Бечеју, према подацима окупатора, износио је 168, од чега је било 93 мушкараца, 55 жена, 2 деце и 18 старих. По националности: 89 Срба, 78 Јевреја и 1 Мађар.
Резултати наших истраживања говоре о 215 убијених, и то: 111 мушкараца, 72 жене, 13 деце и 19 старих. По националности било је: 102 Србина, 110 Јевреја, по један Хрват и Чех и једна Словенка.
По занимању било је: 14 ученика, 11 чиновника, 5 адвоката, 4 лекара, 1 инжењер, 1 професор. Убијено је и 40 трговаца и 16 занатлија. Остале жртве су биле из редова земљорадника, домаћица и деце млађе од 7 година.
Рацијом у Бечеју завршена је акција »прочишћавања« јужне Бачке, која је имала поред прогона Срба и Јевреја који је у току читавог јануара спровођена од стране мађарског фашистичког окупатора и домаћих помагача Мађара фашиста. Рачуни о убиствима људи у Бечеју и Суботици завршена је 30. јануара 1942, када је већ мађарски краљевски генералаитштаб издао следеће саопштење:
»Будимпешта, 30. јануара 1942. године.
Са 30. јануаром обустављам делатност органа унутрашње безбедности у Бачкој. Команда 5. армије нека повуче све јединице у мирнодопске гарнизоне.
Истовремено са повлачењем јединица, 1. фебруара укида се заједничка команда снага унутрашње безбедности.«
Аутор: Звонимир Голубовић, Историјски музеј Војводине, Нови Сад, одломак из књиге „Рација у јужној Бачкој 1942. године“
СВЕДОЧЕЊЕ О РАЦИЈИ – ЛЕА ЉУБИБРАТИЋ (ФУКС)
Рођена је у Новом Саду 1929. године.Родитељи Мирко и Мици
ВЛАДИМИР ТОДОРОВИЋ: О МАСАKРУ 1942. МАЛО ДРУГАЧИЈЕ
Испричао бих донекле различиту причу од уобичајених ј
РАЦИЈА У СРБОБРАНУ И БЕЧЕЈУ — КРАЈ РАЦИЈЕ У БАЧКОЈ
После завршетка рације у Новом Саду, Јожеф Граши је уст
