Рад војних судова

Рад војних судова

Међу војним судовима ваља разликовати: судове, који су то били само по својој форми; и оне који су то били не само по форми већ и по садржини.

У првом случају се мисли на т. зв. преке војне судове који су били непосредно по уласку мађарско-фашистичког окупатора креирани и са којима је непосредно установа контрашпијунаже сарађивала. Ти судови у самој ствари нису ни били судови у правом смислу те речи, јер се пред истима није уопште поступало по неким прописима. Наиме на једноставну оптужбу органа контрашпијунаже, а која је вршена путем састављања спискова сумњивих лица, ти „судови” су у то време сумарно поступали. Уз саслушање чланова-поротника суда, који су били мештани фашистички настројени Мађари, усмено се изрицале смртне казне, интернације или пуштања на слободу. Баш услед рада ових судова, многе недужне жртве су изгубиле непосредно приликом уласка окупатора своје животе.

Овде нарочито желимо као пример навести: преки војни суд у Сомбору, којем је претседавао генерал Сентендреи Агоштон, иначе војни управни командант града Сомбора; преки војни суд који је заседао у згради Среског суда у Старом Бечеју а на који се ослањало изасланство контрашпијунаже у Старом Бечеју; преки војни суд у Пашићеву под претседањем генерала Лемберковића.

Што је речено за горе означене преке судове у погледу њиховог карактера, то исто важи и за суд, који је заседао у просторијама логора „Централ” у Старом Бечеју, где је иначе било седиште изасланства контрашпијунаже. Уз помоћ мештана из Старог Бечеја као и из Србобрана, који су били поротници — денунцијанти, по кратком поступку је тај суд одређивао, ко је међу ухапшеницима сумњив а ко није, те кога треба пустити на слободу, а кога задржати и интернирати.

Природа рада установе контрашпијунаже и V/I жандармеријског иследног подотсека у Новом Саду

Међутим, почев од 1 јула 1941 године т. ј. од датума стварања V/I жандармеријског иследног подотсека па надаље, до краја окупације, долази до образовања војних судова, чија је организација била фактички судске природе. То су:

1. — судови преког суђења (рертен бирашкодаш);
2. — летећи суд гл. генералштаба мађарског; и
3. — редовни војни суд V армијске области у Сегедину.

Судови преког суђења били су заведени прогласом подмаршала Новаковић Беле, команданта војне управе тзв. јужне војске, као надлежног заповедника, за читаву запоседнуту Бачку. Ти прогласи су обзнањени у два маха и то једном 17 јула 1941 године а други пут 8 августа 1941 године. Овим прогласом је поред осталог истакнуто, да ће се свако когод буде починио дела, за које је надлежан тај суд, казнити казном смрти. Међу осталим делима била су предвиђена дела против државе и то злочин неверства и злочин побуне као и злочин удруживања за вршење такових дела те злочин позива да се такова дела врше. Под ове групе злочина су се увек сврставали субверзивни елементи, које је својство окупатор скроз произвољно одређивао. Наравно, да су ти прописи у првом реду погађали Србе па затим Јевреје а потоме и остале припаднике словенских народа. Најневинији поступак припадника поменутих народности значио је сигнал за узбуну, те је одмах долазило до реакција. На суђењима државних тужилац је често пута понављао исте речи, наиме: „Док се културни свет бори против бољшевизма, дотле комунистички елементи пале и руше”.

Суд преког суђења имао је своје седиште у већим местима.

Судио је у већу од петорице, од којих је један претседавао а један руководио претресом.

Оптужбу је заступао војни државни тужилац.

Оптуженога је бранио војни бранилац, који је у ту сврху био постављен по званичној дужности.

Судије, државни тужилац и бранилац били су официри и то претежно судске струке.

Ови војни преки судови су функционирали за време трајања војне управе т. ј. до 15 августа 1941 године.

У свом раду су се ослањали нарочито на рад изасланства контрашпијунаже, обзиром да је акција V/I жандармеријског иследног подотсека у Новом Саду за време војне управе још била у повоју.

Нарочито је потребно истаћи да су ови војни судови преког суђења били образовани на темељу наредбе министра претседника мађарске владе (бр. 4870/1941 М. П. од 30 јуна 1941 године, која је била од стране министра војног на темељу његове наредбе (бр. 43934/претс. 13-1941 од 1 јула 1941 године) и то у виду циркулара саопштена надлежним командантима.

Осим тога није на одмет да се напомене, да право помиловања за случај изрицања смртне казне није вршио регент Краљевине Мађарске већ је то право било пренесено директно на војно-управног команданта Бачке и Барање, подмаршала Новаковић Белу, који је имао своје седиште у Новом Саду.

После престанка војне управе престали су са својим радом и судови преког суђења. У то време акција V/I жандармеријског иследног подотсека у Новом Саду почиње све више да расте, тако да се нови судови највише ослањају на рад поменутог иследног подотсека.

Нови судови, који су по престанку војне управе били креирани, били су: летећи суд шефа главног генералштаба као и редовни војни суд у Сегедину.

Први је долазио онда у обзир када се радило о значајнијим стварима и када је требало што хитније поступити. То је било нарочито онда, када је потпуно извесно било да ће поред казне смрти бити изречена и казна лишења слободе у дужем трајању. У противном поступао је редовни војни суд у Сегедину.

У једном и другом случају основа по којој су судови поступали, био је иследни материјал, којег су судовима ставили на располагање иследне установе т. ј. V/I жандармеријски иследни подотсек у Новом Саду у највећем броју случајева.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини