Радица М. Туцаков: ПОГРОМ У ГОСПОЂИНЦИМА

Радица М. Туцаков: ПОГРОМ У ГОСПОЂИНЦИМА

 

 

У Госпођинцима је ликвидирано укупно седамдесет и троје људи, с тим да за једно лице можемо казати да се води и као Чуружанин и као Госпођинчанин, прешао је у Чуруг и тамо су га ликвидирали. Рекао бих да је Госпођинчанин, јер му је отац, који је пострадао у Првом светском рату у Буковини, из Госпођинаца.

Напоменуо бих да је Мађарска једна озбиљна држава и њој се Рација као инцидент није могла десити. Није могло бити да они за њу нису знали или да у њој нису суделовали, да је нису моделовали и, на крају, спровели. Разлога има више. Онај најтривијалнији је да се опљачка становништво, иако су често страдали и они који ништа нису имали, дакле убоги људи. Други разлог је намера да се заплаши становништво, које је ионако било заплашено претходним мерама, односно хапшењем политичких неистомишљеника, нарочито српских националних радника, који су у то време били у затвору у новосадској „Армијиˮ и који би страдали на стратишту да их није сачувао баш тај исти мађарски затвор. Многи се, додуше, ни одатле нису вратили. Даље, један значајан број Госпођинчана дораслих за оружје био је регрутован у мађарску војску и већ се налазио на путу за Источни фронт. Можемо рећи да је Мађарска успешно остварила своју идеју. Понављам, Мађарска је озбиљна држава и није дозволила да се имовина пострадалог становништва пренесе на неке људе који су у тој пљачки, убиствима, масакру учествовали. Једини такав случај у Госпођинцима који знам јесте случај петочлане јеврејске породице Брос – муж, жена и троје деце – чију кућу је само неколико месеци после њиховог погубљења населила једна Мађарица са својим малолетним сином, чији је муж погинуо у рату као витез и зато добио ту кућу, односно радњу која је била ту на углу, да се финансијски и материјално испомогне.

Треба поменути да је убијен и доктор Вулановић, који је био један велики интелектуалац. Он и његова супруга имали су тројицу синова старости од осам, десет и дванаест година, а који су убијени заједно са њима. Потпуно необјашњиво. Убијен је свештеник Српске Православне Цркве Јован Виславски, Русин из Куцуре, изузетно драг и добар човек. Убијена је још неколицина људи који су условно били симпатизери Комунистичке партије, који су условно организовали некакву „црвену помоћˮ – купили новац по пијацама. Исто тако, можемо рећи да је ликвидирано и седморо-осморо деце, рачунајући и ову коју сам малочас поменуо.

Спискови су постојали. Немогуће је да су погубљења вршена насумично, ништа није указивало на то да се радило наслепо. Битно је рећи да су две недеље пре почетка Погрома у село стигли неки официри, вероватно да би организовали читаву акцију. Становали су у српским кућама и, сада је очигледно, били су упознати са читавим следом догађаја. Највероватније је да су они правили те спискове. Тешко да је неко ко је тек дошао преко ноћи похватао све те људе. Истовремено, било је забрањено кретање, као да је полицијски час.

Да су спискови прављени несумњиво указују недела која су почињена. Постојао је и један приватни списак који је саставио један Мађар, Хуђика. Он је сакупљао млеко из жабаљског и чурушког атара и допао му се један потез у госпођиначком атару, који се налази између Велике баре, односно Јегричке, и Мале баре. То је практично острво, зато се и зове ада. Најужи део је око 150 метара. Хтео је да сву земљу у том потезу преузме за себе и пописао је Госпођинчане власнике те земље. Постоје сведочанства да је свој списак однео једном мађарском официру који је недељу-две дана већ био у селу и упознао људе. Када је погледао тај списак са сигурно двадесетак имена, поцепао га је. То је крај приче о самоиницијативи домаћих.

Било је и оних Мађара и Русина који нису благонаклоно гледали на бившу југословенску власт и који су, дочекујући мађарске хонведе, ногама ударали по земљи и говорили како њихова нога „тек сада може слободно да корача по земљиˮ. Такви су, очигледно, упрљали и своје часно име и народност којој припадају.

 

Када су почела хапшења у Госпођинцима?

 

Хапшење је уследило 6. и 7. јануара. Кога год су затекли, привели су. Одвели су жене и децу и ликвидирали их. Не зна се где су тачно убијени, али је јасно да у Госпођинцима нису. Да су убијени у Госпођинцима, морали би их вући тако мртве, било би крви и неко би нешто видео. Они су, дакле, одведени према Жабљу, највероватније ка Тиси, и тамо су убијени. Како се убијало, знам на посредан начин. Мртви су побацани у Тису, која је била тада залеђена, разбили су одушке у леду и тамо убацивали мртве или полуживе. Када се с пролећа лед отопио, лешеве је вода избацила на бачванску и банатску страну. На банатској страни је била Недићева окупациона власт, па су тако од Перлеза, па све даље и даље, неколико стотина лешева извадили из воде и обдукционо обрадили. Ту су се видели страшни призори – убодне ране, вероватно бајонетима, па располућене главе, вероватно секирама, што говори о бестијалности и дивљаштву. Није их чинила војска него домаћи елементи, такозвани немзетери, који су из околних, поготову Мађарима насељених села, добровољно дошли из ко зна којих разлога, вероватно уз обећање о пљачки, да обаве тај крвави део посла. Било је и повреда нанетих ватреним оружјем. Код неких лешева нису констатовани трагови оволиког насиља, могуће је да су скончали дављењем или услед пребијања, чије последице нису биле уочљиве.

На том стратишту на Тиси данас постоји некакво обележје, по мом мишљењу непримерено, у духу соцреализма. Углавном се слави и велича победа над фашизмом. Ви нећете, изузев у неколико села, нигде наћи списак људи који су страдали у Рацији. За Госпођинце, то је трагедија, борио сам се са тим педесетак година и не вреди. Ви немате списак изгинулих у буни, Револуцији 1848/1849. Тада је пострадало минимум десет процената становника. Нема ни заједничког крста, ничега. Ми немамо ни списак погинулих наших мештана у Првом светском рату, нити помрлих. Немамо имена ни пострадалих у Другом светском рату. Немамо ништа! Једини списак који имамо саставио је, по казивању ковача који се изгледа у све то разумео, директор школе Милан Белић и објавио га у монографији Госпођинци. Хроника (Искра, Жабаљ 1959).  Сва је срећа да је на самом крају књиге навео имена жртава. У време када је писао могли сте са сваким да седнете и питате га ко је погинуо, могао вам је рећи поименице, ко је коме деда, прадеда, чукундеда. Данас тих информатора више нема. Данас су ретки људи који се сећају педесетак година уназад. Када сам ја био мали знали смо по двеста и по триста година уназад, ко се одакле доселио, којом приликом и ко су нам преци. Дакле, споменика немамо, спискова немамо… Немамо ниједне табле на којој пише ко су жртве. Као да их се стидимо! Имали смо један скроман споменик и сад је тамо споменик борцима Народноослободилачког рата. Нема ни улице жртава Рације.

 

Колико су Госпођинци имали становника у време Рације?

 

Око 3.500 – 3.600. Од тога је 88 – 89 % било Срба. Остало су биле домаће Швабе. Они се у овој причи потпуно изузимају, а нису се у то ни мешали. Данас Госпођинци имају око 3.800 – 3.900 становника. Највише је било око 4.000 и то у време последњег рата, када су се многобројни Срби, отерани са својих огњишта, овде населили. То је дало малог демографског ефекта. Сва њихова деца су одшколована и отишла су, тако да ће број становника даље опадати. Док је број становника био око 3.400 тада се у селу рађало нешто око стотину деце. Можемо израчунати да је то наталитет од око 30 %. Данас се рађа од тридесеторо до четрдесеторо деце. У школским одељењима од тих по тридесетак рођених, тек четворо-петоро су потомци оних становника из времена Рације.

 

Да ли се зна ко су били организатори злочина у Госпођинцима?

 

У литератури се углавном појављују имена главнокомандујућих из Пеште, политичара који су у ланцу одговорности морали знати шта се дешава. Била је ангажована војска из Сегедина, ту су били тенкови, борна кола, биле су специјалне јединице. Дошло је до акције, наводно, због дејства Шајкашког партизанског одреда који је боравио у Жабаљском риту, код Гавре Пустајића, на његовом салашу. Ради се о двадесет и пет до тридесет лица која су се ту задесила. По мом скромном убеђењу, Мађари су за њихово постојање знали много пре. Само је било питање времена када ће реаговати. Знали су за њихове активности. Не можете се ви тамо хранити, а да се то не види, не можете ви данас купити три хлеба, а знамо да вам треба један. Питаће се људи за кога је то. То се лако утврди. Агентура Мађарске, која је, поново истичем, озбиљна држава, била је добро организована. Они су све знали. Поставља се питање зашто су спровели Рацију. Одговор је: да смање број Срба који је иначе био мали у Бачкој. Ако је неко некога убио, он је само егзекутор. За својих педесетак година истраживања, имена егзекутора нисам успео да нађем. Овде се изгледа радило о нечем другом, а то је сјајно констатовао мој познаник са студија Александар Свиленгаћин, који је открио да су Мађари покушавали да измигоље из канџи Рајха, у које су упали због учињених услуга за враћање „јужних територијаˮ. Морали су послати нов контингент на бојиште. Да то не би урадили, они су направили овај дар-мар, као некакву побуну четникâ. У Новом Саду су две недеље касније испровоцирали као неку борбу, пуцање. Јасно је да нарочито Новосађани не би пуцали, јер су имали жив пример шта се пре тога десило у Шајкашкој. Изгледа да је то у тесној вези са потребом Мађара да нађу некакав изговор да упуте додатне јединице. Да ли је тако, оставићемо озбиљнијим стручњацима да потврде или оповргну.

Радица М. Туцаков је професор историје у пензији из Госпођинаца.

 

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа