Радмилa Сачић: СВЕДОЧАНСТВО О ПОГРОМУ У ЧУРУГУ

Радмилa Сачић: СВЕДОЧАНСТВО О ПОГРОМУ У ЧУРУГУ

Сећам се да су 6. јануара 1942. године два човека у цивилу са пушкама дошли по мога деду Арсена Марића, који је био добровољац, рекли му да га воде на испит и да ће се вратити. Међутим, није се вратио. У магацину где се сада налази музеј убијали су људе, а он и остали који су били живи товарили су лешеве на саонице – снег је био висок те године – и носили на Трећу рампу и гурали под лед. И кад заврше, онда су и њих, те живе људе, гурали под лед. Мама ми је причала да је неко видео да су и деду гурнули под лед и тако је и пострадао. Тога се сећам за мога деду, као сада да гледам како се облачио. Једва је обуо чарапе. Он се поплашио, видео је шта се све дешава. Ето, тога се сећам. Ја нисам имала ни пет година, а пре тога шта је било о деди ништа не могу да се сетим, а ово ми је заувек остало у сећању. Његова мати је била стара жена, гледала је све то и плакала, а мој отац је био у заробљеништву у Немачкој. Да је био код куће и њега би убили. Преко, где је сад кућа Ђорђа Чупића, живели су Кричкови. Ту је цела породица страдала. Девојчица је имала три године, дечак је имао једанаест; оца, матер и деду и бабу – све су поубијали. Остала кућа празна. Не знам зашто су убијени, само знам да је цела породица из те куће убијена.

Радмила Сачић сведочи о Погрому у Чуругу на основу свог сећања из детињства. Данас има осамдесет и пет година.

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа