Радослав Довијаров: ПОГРОМ У ГАРДИНОВЦИМА

Радослав Довијаров: ПОГРОМ У ГАРДИНОВЦИМА

 

 

 

На Бадњи дан и Божић је почело учестало патролирање са много више жандарма и Хортијеве војске. Тада су почела и хапшења. Хапшени су виђенији људи. Пред само вече одведен је Рада Стојков само зато што је покупио документацију из сеоске ветрењаче. Затим, одведени су Сава Радак и Максим Бугарски у Мошорин. На удару је била и фамилија Николетић из разлога што је Стева Николетић почео да прикупља помоћ за народну војску.

Другог дана Божића почело је претресање кућа и салаша, а многи мештани су одведени и затворени у подрум парохијске куће у којој је становао свештеник. Поред тога они су затварани у општинску зграду, али и у школу и у помоћне шупе. Из цркве је са службе изведен Данило Црњански, сеоски трговац, и још неки присутни на служби. Из наше куће је, после ручка, одведен дедин старији брат Милош Довијаров, предратни сеоски одборник и председник Црквеног одбора. Намиривао је стоку када су жандарми ушли и рекли: „Бачи Милош, морате поћи са нама, брзо ћете се вратити.ˮ Али се он никада није вратио. Наш комшија Милош Обренов је изашао на улицу из радозналости да види шта се дешава. Жандарми су били нервозни и покупили су и њега. Ни он се никада није вратио. Из куће Цвете Миндића одведена су три сина, али су после неколико дана, на мољење породице, пуштени. На удару је био и сеоски учитељ Стева Ивачковић, јер се није знало где му је ћерка. Сматрало се да му је ћерка у партизанима. Осим њега узимани су и таоци који су затварани. У том периоду довођени су и мештани Вилова. Њих је било много више. Током ноћи између 8. и 9. јануара ухапшени су, били су везани жицом и у више наврата одвођени на Дунав. Ово може посведочити чика Ђока Миндић, који је тада имао петнаест година, четврти син, и он је пратио током ноћи кроз баџе и кроз издигнут цреп. Он сада има деведесет четири године. На Дунаву је био бункер за патроле, где се контролисао пролаз. Тамо су направљене одушке на леду. Људи су тамо доживели погром. Чак су и живи људи бацани под лед. Има једно казивање, ту је био један деда, Петер Дех, једини Шваба у Гардиновцима. Он је некако успео, када су одвезивали жицу, да побегне и вратио се кући. Али је нерадо причао о томе и нису га дирали после тога. Можда су га и пропустили.

Моја мати је из Крчедина, то је суседно село у Срему, преко Фрушке Горе. То није далеко, отприлике четири-пет километара од Гардиноваца. Њен отац је изјутра устао да намирива стоку, у три-пола четири, и чуо је страшан јаук, запомагање, вриску. Ушао је унутра, имао је бројну породицу, и казао жени: „Љубице, у Бачкој се нешто страшно дешава!ˮ То је и моја мати чула и она о томе може посведочити. Она сада има осамдесет осам година, али се тога добро сећа.

 

Да ли имате податке колико је становника Гардиноваца страдало?

 

Тридесет деветоро је страдало на Дунаву. Неки су страдали и у Мошорину, њих четворо-петоро. Али у Гардиновцима је много више страдало, пошто су, како сам напоменуо, довођени људи из Вилова. Не знам да ли је било деце, али знам да је било пет жена из Гардиноваца, а из Вилова много више.

 

Ко је хапсио и одводио људе?

 

То су били мештани. У селу су 1941. године биле три или четири мађарске породице. Ту је био сеоски кречар, који се звао Ференц, Ферчика Делгеш, и још две породице. Када је после 16. априла 1941. године протерано становништво, протерано је тридесет породица које су имале добровољце у Првом светском рату. Онда су у те куће насељене мађарске породице из Новог Сада, Аде и Бача. Сви су они, заједно са овим мештанима, учествовали у активностима Хортијеве власти. Сеоски одбор који је функционисао пре рата, распуштен је. Бележник је био Ласло Нађ из Мошорина, а ови остали су заједно са официрима Хортијеве војске и жандармеријом ишли и купили људе. Највише је учествовао тај бележник, који је познавао становништво и ови стари мештани. Када је брат мог деде био одведен и никада се није вратио, његови су знали да је он настрадао. У истој кући је живео и мој деда, који је имао бројну породицу, седморо деце. Њега нису покупили, рекли су му да би и он настрадао, али да су се на њега сажалили јер је имао седморо мале деце. Када је он отишао кроз два-три дана да види где му је брат, да ли ће се вратити, рекли су му да се неће вратити. „Али зашто је мој брат настрадао, протерали сте нам пола фамилије, почевши од најстаријег брата који је био српски добровољац. Зашто је овај брат настрадао?ˮ – питао је. Поменути Ферчика му је рекао да је малтретирао мађарско грађанство, а дедин брат уствари није малтретирао мађарско грађанство него се само супротставио Ферчики ком је општина Гардиновци доделила један плац за кречану, а он је заузео два. Тај дедин брат се томе супротставио као одборник и то је био повод да буде ухапшен.

 

На основу приче Вашег деде, да ли знате када се завршио тај страшни Погром и како је живело становништво после њега?

 

Било је ту дрскости још неких годину дана. После годину дана, ти исти извршиоци и ти исти активисти су почели да се додворавају грађанству. Село је било чисто, али је од 1942/1943. направљен Телеп, тојест насеље изван насеља. Ту је саграђено око сто кућа и ту је доведена мађарска сиротиња из околине Кикинде, Бачке Тополе и Суботице. Они су живели као мирни грађани, нису се активирали. Ишли су у наднице и добро су служили селу. Пошто нису имали земље, добили су куће и искључиво живели од надничења. Када је прошла 1943. година, већ се видело да је то расуло, да је беспомоћно и почела је бежанија. Почели су да се селе.  Био је један Ласло Кесеги. Он је био из Новог Сада и активно је учествовао у Рацији, чак и у извршењу. Њега су запамтили, он није успео да побегне. Живео је преко пута у једној кући, ту близу нас, и имао је једног сина. Он је настрадао преким судом после рата. Било је то после 19. октобра 1944. године и то се видело, јер је позван народ. Извршено је стрељање на месту. Ференц, Ферчика Делгеш је успео да побегне, завршио је у Мађарској. Био је један Пуста, који је побегао, и један Палика, који није био извршитељ, али је био помагач, потказивач, који је упирао прстом у куће. Он је покупљен и он је суђен. Завршио је у Кикинди. Већ сам рекао, био је ту преки суд. Који су се затекли, њима је суђено без милости, на лицу места.

Радослав Довијаров, инжењер металургије, данас je пензионер, живи у Гардиновцима.

 

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа