Развој међуратног мађарског ревизионизма

Развој међуратног мађарског ревизионизма

Међуратна политика у Мађарској, како унутрашња тако и спољ-
на, била је усмерена на ревизију Тријанонског споразума и поврат из-
губљених територија под „круну Светог Стефана (Иштвана)“. Готово сви
водећи мађарски политичари, без обзира на политичку оријентацију,
карактерисали су овај споразум као изразито неповољан за мађарски
народ, тако да „ниједна мађарска влада не би могла да преживи без тра-
жења правде за Мађарску“ (Balogh, 1988, p. 55). Ревизионизам је у међу-
ратном периоду био суштински кохезиони фактор подељене нације, а
укидање одредаба овог мировног уговора перципирало се као неопхо-
дан део процеса националног спаса, али и спречавања дискриминације,
асимилације и губљења мађарског националног идентитета у новофор-
мираним државама. Не само Мађари у Мађарској, него и њихови пре-
когранични сународници, третирали су новонастало стање као изнуђено
и наметнуто, али и као тренутно и пролазно, те је убрзо по ступању на
снагу Тријанонског споразума настала и главна мађарска иредентистич-
ко-ревизионистичка крилатица nem, nem, soha („не, не, никад“) као трај-
ни симбол одбијања да се прихвати нова геополитичка реалност. Стога
је историјски ревизионизам, као облик реконфигурације јавног сећања
и прилагођавања дотадашњег тумачења историје, у мађарском случају
био моћно оружје у поступку трансформације националне међуратне
политичке реторике (Малбашић, 2016, стр. 170).

Под утицајем „Тријанонског синдрома“ (Bartha, 2006, p. 176) у
међуратним годинама, готово сваки респектабилнији мађарски истори-
чар имао је сопствену публикацију о Тријанону, док су мађарски ђаци
кроз уџбенике историје подучавани да је Тријанон неприродно кршење
интегритета хиљадугодишње Угарске краљевине и „привремени фено-
мен који би требало да нестане као зла ноћна мора“ (Vardy, 1983, p. 38).
Као најочигледнија ревизионистичка стратегија спровођена кроз обра-
зовни систем истиче се песма Hiszekegy („Национална вера“), чије је ре-
цитовање означавало почетак наставе у готово свим школама међуратне
Мађарске, и која гласи:
„Верујем у једног Бога,
Верујем у једну земљу,
Верујем у свету и вечну истину,
Верујем у ускрснуће Мађарске!
Амин.“ (Sisa, 1983, p. 234).
Поред деловања у сфери образовања, Мађарска је убрзо отпочела
агресивну дипломатско-пропагандну кампању са циљем ревизије одре-
даба Тријанона. Тако је гроф Алберт Апоњи током 1923. године реали-
зовао серију антитријанонских предавања у САД, након чега је у Будим-
пешти боравила делегација америчких новинара који су од мађарског
руководства добили понуду да САД буду арбитри у евентуалној реви-
зији овог мировног уговора (Matichescu, 1988, p. 41). Слична стратегија
примењена је и у Великој Британији, где је главни заговорник ревизије
граница у корист Мађарске био Харолд Ротермир, који је 1927. године у
чланку „Мађарско место под сунцем“ објављеном у новинама Daily Mail
истакао да у Европи неће бити мира док се не изврши ревизија Тријано-
на (Пејин, 2007, стр. 57).
Мађарска се и на институционалном плану интензивно ангажова-
ла како би умањила негативне ефекте Тријанона. Тако је 27. јула 1927.
године у Будимпешти формирана „Мађарска ревизионистичка лига“
(Magyar Revíziós Liga) са познатим писцем Ференцом Херцегом на челу
(Caples, 2005, p. 64), а основни задатак „Лиге“ био је придобијање подр-
шке за иредентистичке циљеве на међународном нивоу. Крајем исте
године у Њујорку је основана и „Лига за ревизију“, која је имала јако
упориште у америчким политичким круговима и тесно је сарађивала
са „Мађарском ревизионистичком лигом“ у Будимпешти (Пејин, 2007,
стр. 57). Оснивање мађарских иредентистичко-ревизионистичких орга-
низација у земљи и иностранству био је увод у масовну појаву сличних
организација које су током 30-их година биле редовна појава у мађар-
ском јавном животу – „Одбор за одбрану нације“, „Савез организација за
одбрану нације“, „Ревизионистички савез“, „Светски савез Мађара“, „Уд

ружење Ердељаца“, „Одрпана гарда (Rongyos garda)“, „Турански ловци“,
„Организација 10“, „Опште удружење мађарских стрелаца“, „Витешки
ред“, „Савез последњих бораца“, и др. (Ибид, стр. 54–55).
Мађарска је велике наде полагала и у наднационалне инструмен-
те Друштва народа, чији је члан постала 1922. године. Наиме, мађар-
ски ревизионисти су видели шансу у екстензивном тумачењу члана
19. споразума којим је основано ово наднационално тело, а који каже
да: „Скупштина (Друштва народа) може с времена на време, на пред-
лог чланова Друштва, предлагати поновно разматрање уговора који су
постали неприменљиви, али и разматрање међународних услова чији
континуитет може угрозити мир света“ (The Covenant of the League of
Nations, 1919, Article 19). С обзиром на то да се Друштво народа пока-
зало нефункционално у знатној мери, ревизионисти у мађарским редо-
вима су се окренули политичко-војним коалицијама (пре свега Тројном
пакту) за које су сматрали да ће им помоћи у решавању „мађарског пи-
тања“, што је државу убрзо довело на ивицу сукоба.
Анимирање шире јавности кроз буђење националног сентимен-
та било је значајан део ревизионистичке стратегије, тако да су широм
земље подизани меморијални комплекси и бројна спомен-обележја која
су указивала на неправду коју је Тријанон донео Мађарској. Поред број-
них споменика овога типа у читавој држави (Miklós, 2002, pp. 97–136),
најамбициознији међуратни ревизионистички пројекат реализован је на
Тргу слободе у Будимпешти, где су почетком 1921. године подигнута
четири споменика која су симболизовала одузимање мађарских тери-
торија на северу, југу, истоку и западу. У склопу истог пројекта, 1928.
године је на централном делу овог комплекса подигнут постамент са
мађарском заставом висине 20 метара у чијем се постољу симболич-
но налазило земљиште из свих земаља „круне Светог Иштвана“ (Caples,
2005, p. 57).
Носиоци међуратне ревизионистичке политике били су истакнути
мађарски политичари, попут премијера Пала Телекија и грофа Иштва-
на Бетлена. Телеки је за потребе послератних мировних преговора са-
чинио тзв. црвену мапу која је детаљно приказивала етничку структуру
на простору Мађарске пре Првог светског рата. У свом делу „Еволуција
Мађарске и њено место у европској историји“ приказао је детаљну мапу
„Природне Мађарске“, али је у њој приказао и регије у којима Мађа-
ри никад нису били у већини, па чак никад нису ни живели. По њему,
делови „Природне Мађарске“ су: 1. Alfőld, или велика пешчана низија
(данашња централна Мађарска), 2. Dunántúl или Transdanubia (данашња
западна Мађарска и простор према Бечу), 3. Kis Alföld, или мала пеш-
чана низија (североисточна Мађарска и делови Словачке), 4. Северо-

западни планински крајеви (са деловима данашње јужне Словачке), 5.
Североисточни планински крајеви (са деловима данашње Словачке, Ук-
рајине и Румуније), 6. Источни и јужни Карпати (данашње украјинске и
румунске територије), 7. Bihar планине (у данашњој источној Мађарској
и делом у Румунији), 8. Mezöség или Трансилванијски басен (у данашњој
Румунији) и 9. Динариди (који се протежу кроз западни део Балкана,
данашњу Словенију, Хрватску, Босну и Херцеговину, Црну Гору, Србију
и Албанију) (Teleki, 1923, p. 11).
Као и Телеки, гроф Иштван Бетлен је као мађарски премијер креи-
рао активну спољну политику државе на ревизионистичким основама.
Бетлен је био део мађарске делегације на Париској мировној конферен-
цији, а потом се налазио и на челу националистичке мађарске Партије
јединства (Egységes Párt) која је променила назив у Партију националног
јединства (Nemzeti Egység Pártja), да би 1939. године поново променила
назив, овог пута у Партију мађарског живота (Magyar Élet Pártja). Ова
партија је доминирала мађарском међуратном политичком сценом,
а након доласка нациста на власт усвојила је политику, хијерархију и
симболику тоталитарних режима у Европи, а формирала је и полуми-
литантне одреде са циљем очувања јавног реда и мира, односно „нацио-
налног јединства“ (Morgan, 2003, pp. 76–77). У свом делу „Тријанонски
споразум и европски мир“ премијер Бетлен је навео да се хиљадуго-
дишње угарско краљевство никада није протезало изван својих природ-
них граница, те да мађарска нација никада не сме да заборави чињеницу
да су земље круне Светог Иштвана њено „законито наследство“ (Bethlen,
1934, pp. 101–102). Бетлен је директно утицао и на покретање часопи-
са „Мађарска ревија“ (Magyar Szemle), у коме су редовно објављивани
ревизионистички текстови, тако да је ова ревија у научној, али и широј
јавности, брзо стекла статус „државног“ гласила као дела националне
пропагандне машинерије.
Концепт „државе – империје Светог Иштвана“ у овом часопису
пропагирао је Иван Отлик, члан делегације на париским мировним пре-
говорима и лице од утицаја у мађарском политичком врху. Он је проте-
жирао став да „Нова Мађарска“ или „Нова Хунгарија“3 представља скуп
релативно независних јединица чија би аутономија у односу на централ-
ну власт зависила од степена њиховог друштвено-економског развитка
(видети: Ottlik, 1928). На истом трагу био је и мађарски ултранациона-
листа и „Вођа нације“ за време нацистичке окупације Ференц Салаши,
који је „Хунгаризам“ и Pax Hungarica увео као централни појам нацио-

налистичке идеологије. Дакле, он је сматрао да овај систем веровања
морају да усвоје све нације које пребивају у Панонији, те је предложио
формирање „Уједињених земаља Хунгарије“ које би обухватале шест ад-
министративних јединица: Мађарску (као највећу јединицу и седиште
федерације), Словачку, Рутенију, Трансилванију, Хрватску и западне
граничне земље (Caples, 2005, pp. 82–83).
Ревизионистичке активности међуратне Мађарске нису имале уте-
мељење у економским бенефитима које би евентуална територијална
проширења донела овој земљи, што се види на примеру мађарског од-
бијања да ступи у царинску унију са Аустријом и Чехословачком након
економске кризе из 1929. године. Етно-национална комплетност била
је примарни мотив мађарског међуратног иредентистичко-ревизионис-
тичког наступа, који су тешко могле да поремете и конкретне економске
тешкоће са којим се сусретало мађарско транзиционо друштво након
Великог рата. Међутим, наслеђе Тријанона које је доминирало како
спољном тако и унутрашњом политиком, одвело је Мађарску у друштво
тоталитарних европских режима, са новим погубним последицама које
је ревизионистичка политика поново донела мађарском друштву. Стога
тридесете године прошлог века и период Другог светског рата са пра-
вом носе обележје „најконтроверзнијег периода у мађарској историји“
(Bartha, 2006, p. 121).

МАЂАРСКИ РЕВИЗИОНИЗАМ:
БЕЗБЕДНОСНИ ФЕНОМЕН ВЕК НАКОН ТРИЈАНОНА

Милован Трбојевић DOI: 10.7251/TOMNIS1902308T
Академија за националну безбедност Прегледни рад
Београд
Зоран Малбашић
Академија за националну безбедност
Београд