Ревизионистичка пропаганда мађарске штампе у међуратном периоду као припрема за Рацију

Ревизионистичка пропаганда мађарске штампе у међуратном периоду као припрема за Рацију

Међуратни период у Мађарској представља један од најјаснијих примера како масовни медији могу дугорочно обликовати колективну свест и припремити друштвени терен за касније насиље. Након Првог светског рата и потписивања Тријанонског споразума 1920. године, мађарско друштво улази у фазу дубоке политичке, идентитетске и симболичке кризе. Та криза, међутим, није артикулисана кроз критичко преиспитивање сопствене империјалне прошлости или одговорности за рат, већ је готово од самог почетка преобликована у наратив колективне жртве. Управо у том процесу мађарска међуратна штампа постаје један од кључних инструмената производње и стабилизације ревизионистичке идеологије.

Мађарска штампа између 1920. и 1941. године није деловала као пуки хроничар политичких догађаја, већ као активни учесник у конструисању доминантног јавног дискурса. Кроз наслове, уводнике и коментаре, Тријанон се систематски представљао као „диктат“, као чин историјског насиља над „хиљадугодишњом Мађарском“, често описиван метафорама телесног сакаћења, распећа или смртне ране. Тај језик није имао за циљ информисање, већ емоционалну мобилизацију. Он је производио трајно афективно стање у којем је неправда представљена као жива и непролазна, а ревизија као морална обавеза, а не политичка опција.

У оквиру таквог дискурса, новонастале државе на простору бивше Угарске, а нарочито Краљевина Југославија, у мађарској штампи ретко су третиране као легитимни политички субјекти. Напротив, оне су доследно описиване као вештачке творевине великих сила, као пролазни и неприродни поредак успостављен на „отетим“ мађарским земљама. Јужни Словени, а посебно Срби, у том медијском оквиру појављују се као „профитери мира“, народ који је, према ревизионистичком наративу, добио територије и државу не захваљујући сопственој историјској или цивилизацијској зрелости, већ као резултат стране интервенције и дипломатске неправде. Победа Србије у Првом светском рату тиме је систематски делегитимисана, а њен морални капитал укинут.

Кључна карактеристика овог медијског дискурса лежи у његовој културној дубини и дуготрајности. Мађарска штампа није се задржавала на апстрактним геополитичким аргументима, већ је кроз извештаје, репортаже и коментаре са „јужних крајева“ постепено производила слику јужних Словена као културно инфериорних, административно неспособних и склоних насиљу. Срби су у новинским текстовима често представљани као груби, примитивни и „оријентални“, чиме је Балкан конструисан као цивилизацијска периферија, суштински различита и нижа у односу на централноевропски простор. Та оријентализација није била случајна стилска фигура, већ систематски дискурзивни поступак којим се културна разлика претварала у политичку и моралну хијерархију.

Посебну улогу у том процесу имала је структура новинских наслова и уводника. Наслови су функционисали као кондензована места идеолошког значења: они су одређивали ко је жртва, ко је кривац и која емоционална реакција се од читаоца очекује. Понављањем истих формула – неправда, отета земља, привремени поредак, балканска опасност – штампа је током две деценије нормализовала ревизионистички поглед на свет. Управо у том понављању лежи њена највећа ефикасност: ревизионизам је престао да делује као политичка идеологија и постао је део „здравог разума“.

Оно што је од пресудне важности за разумевање каснијих догађаја јесте чињеница да овај дискурс није био маргиналан. Он није припадао искључиво екстремистичким круговима или периферним публикацијама, већ је био дубоко укорењен у мејнстрим штампи са великим тиражима и значајним утицајем на јавно мњење. Управо тај мејнстрим карактер ревизионистичке пропаганде омогућио је да дехуманизација суседа постане свакодневна и готово неприметна. Срби у Војводини престају да буду комшије и суграђани и постају симбол неправде, персонификација „погрешног“ поретка који чека исправку.

До почетка Другог светског рата, мађарска јавност је, захваљујући дуготрајној медијској припреми, у великој мери интернализовала уверење да је територијална ревизија не само легитимна, већ и морално неопходна. Када је 1941. године мађарска војска ушла у Бачку, штампа је тај чин представила као повратак природног поретка и исправљање историјске неправде. У том већ формираном медијском и менталном оквиру, Срби више нису били посматрани као цивилно становништво, већ као „непоуздани елемент“ повезан са претходним, нелегитимним поретком.

Ревизионистичка пропаганда мађарске штампе у међуратном периоду представља структурни предуслов за разумевање Рације у јужној Бачкој у јануару 1942. године. Тај злочин не може се схватити као изоловани ратни инцидент или искључива последица окупационе политике, већ као логичан исход дуготрајног процеса културне и медијске припреме. Када дехуманизација постане мејнстрим, а ревизија историје морална норма, прелазак са новинског наслова на оружано насиље престаје да делује као радикални прекид и почиње да се доживљава као „нормализација поретка“. Управо у том континуитету између међуратне штампе и ратне праксе лежи један од кључних узрока трагедије која је кулминирала Рацијом 1942. године.

Насловна страна мађарске штампе поводом Тријанонског споразума (1920)
Овај тип насловне стране, карактеристичан за водеће мађарске дневнике у лето 1920. године, показује начин на који је Тријанон од самог почетка уоквирен као морална и егзистенцијална катастрофа. Наслови су кратки, императивни и емоционално набијени, често користећи појмове попут „диктат“, „распеће“ или „национална смрт“. Визуелна хијерархија текста (крупна слова, доминација наслова над телом вести) сведочи о томе да примарни циљ није информисање, већ афективна мобилизација читалаца. Овакве насловне стране играле су кључну улогу у трансформацији Тријанона из дипломатског документа у трајни симбол националне неправде.

Ревизионистички штампани материјал са мотивом „Elrabolt Délvidék“ (Отети југ)
Визуелни и текстуални спој појма Délvidék са семантиком отимања представља типичан пример просторне дехуманизације. pic.twitter.com/DY3L5pEA2h

— Новосадска РАЦИЈА (@NRacija1941) January 9, 2026

Ревизионистички штампани материјал са мотивом „Elrabolt Délvidék“ (Отети југ)
Визуелни и текстуални спој појма Délvidék са семантиком отимања представља типичан пример просторне дехуманизације. Територија је представљена као жртва, док се стварно становништво тог простора у потпуности брише из кадра. У контексту штампе, овакви визуели су служили да легитимишу тезу о привремености југословенске власти и да припреме читаоце да локалне Србе не доживљавају као суграђане, већ као персонификацију неправедног поретка. Посебно је значајно што се овакви мотиви појављују у мејнстрим медијима, а не само у пропагандним памфлетима.

Слоган „Nem, nem, soha!“ као новинска и јавна формула
Овај слоган, који се појављује и као наслов, поднаслов или графички елемент у штампи, представља пример редукције сложене политичке позиције у једноставну, лако памтљиву формулу. Његова функција није аргументација, већ ритуално понављање. У медијском смислу, он делује као сидро колективног идентитета и стални подсетник да је прихватање постојећих граница морално недопустиво. Управо овакве формуле показују како ревизионистичка пропаганда престаје да буде дискутабилна политика и постаје опште прихваћени „здрав разум“.