Ставите и мени жуту траку – прича о страдању темеринских Јевреја

Ставите и мени жуту траку – прича о страдању темеринских Јевреја

У Темерину, пре Другог светског рата су живели и Јевреји који су масовно депортовани у концентрационе логоре или побијени током злогласне Рације. Јеврејско гробље и синагога су по доласку фашиста у Темерин разорени и до дан данас се не зна ни где се налазила синагога док је јеврејско гробље делом очувано.

 

Данашњи становници Темерина мало знају и о страдању својих сународника Срба и Јевреја, који су током Рације стрељани и бацани под лед на Сави и Дунаву…

 

СТРАТИШТЕ НА ЛАЗАРЕВОЈ ЊИВИ: Kсенија, звали су је Нена, волела је да буде код тече и тетке у Темерину, а њена мајка Надежда, рођена Пашчан, која је пре Другог светског рата живела у Новом Саду, није имала ништа против да се деца друже. Теча, Оскар Шосбергер, богати трговац из Темерина, био је ожењен Надеждином сестром Равицом, Српкињом, која је пред венчање примила јеврејску веру. Имали су сина Томислава – Томија, који је тада, исто као и Нена, имао шест година. Тако се Нена, септембра месеца 1941. године, нашла у Темерину, баш када су мађарски окупатори решили да истерају све Јевреје из места. У колони по један морали су да напусте Темерин.

Небо се наоблачило, почела је да пада киша, а протерани Јевреји нису знали куда да се крену. Фашисти су их пребацили преко Дунава у Срем, а одатле је свако кренуо у правцу који је изабрао. Неки су сматрали да је то само тренутни хир мађарских фашиста, дојучерашњих комшија, и вратили су се у Темерин, не знајући да су фашисти већ испланирали “Рацију”. Рација је почела јануара 1942. године, у којој су одведени у Жабаљ и стрељани сви темерински Јевреји који су се тог дана затекли у месту. Мађарски фашисти су имали спискове Јевреја и кад се приближило време за рацију, послали су писма Јеврејима, који су се нашли ван Темерина, да се хитно врате кући. На смишљену превару одазвало се троје Јевреја и заједно са осталим Јеврејима одведени су у Жабаљ.

Оскар Шосбергер се није вратио у Темерин, кренуо је даље. Неколико јеврејских породица је бежало заједно. Прешли су реку Саву и нашли се у селу Засавица, недалеко од Шапца. Kроз Засавицу је водио пут спаса за многе Јевреје, иако се она налазила под протекторатом усташа и немачких фашиста. Прогоњени су застајали испред бољих кућа, надајући се да ће их домаћини примити. Испред куће Миле и Лазара Љубичића застао је Оскар са породицом и Неном, која је све време била са њима. Мила и Лазар гледали су придошлице, размишљајући шта да раде.

“Можда бисмо могли да им помогнемо?”, питала је Мила, стежући Лазареву руку. Лазар је изашао на друм и оставио отворену капију.

“Полако, једно по једно, док нико не гледа, уђите у кућу”, рекао је Лазар тихо, обраћајући се Оскару. Ускоро су се сви нашли у једној соби, коју Љубичићи нису често користили. Мила им је одмах донела храну, да се мало прихвате, и ћебад да се утопле. Нису само Љубичићи сакривали Јевреје, сакривали су их и други сељаци. Али, и фашисти су сазнали да се у селу налазе неке јеврејске породице. Наредили су жандармима да попишу све Јевреје у Засавици. Жандарми су их пописивали и одмах делили и жуте траке које су морали да ставе око руке, како би им стално били на оку. Тако су стигли и до куће Љубичића.

“То су моји рођаци”, одговорио је Лазар на питање кога има у кући.

“То су Јевреји!”, били су упорни жандари, који су радили по наређењу немачко-усташких власти. “Морају да ставе ове траке око руке”.

“Ако некоме морате да ставите жуту траку на руку, ставите мени”, и Лазар је био упоран да то не дозволи.

Оскар Шосберегер се машио за новчаник, пун пара, да потплати жандаре да их оставе на миру. Лазар, који је био одборник и пријатељ са председником општине, није дозволио да се жандармима да и једна пара. Жандари су напустили Лазареву кућу необављена посла, а Шосберегерови су до даљег остали под Лазаревом заштитом.

Једног октобарског дана из Шапца, под пратњом усташа и Немаца, стигла је велика група људи. Одведени су на Лазареву њиву, која се налазила одмах поред реке Саве, и наређено им је да ископају ров дугачак око 150 метара. Око осамстотина Јевреја, из такозваног Kладовског транспорта, избеглих из Аустрије, Немачке и Чехословачке копало је себи гроб, а да то до последњег момента нису знали.

“Ову њиву више нико неће орати”, рекао је Лазар потресен, када је чуо за злочин који се одиграо на његовој њиви. У међувремену је Надежда сазнала где се налазе Шосбергерови и одмах је кренула у Засавицу. Пре него што је пошла на пут, Надежда је обезбедила лажна документа за Томија. Решила је да спасе бар Томија, ако не може да помогне зету Оскару и сестри Равици.

Оскару је било јасно да не сме дуже остати у Засавици. Његова логика је била да је боље да се налази иза леђа потери, него да стално бежи испред њих. Неколико Јевреја, који су се склонили у Засавицу већ је било стрељано са Јеврејима доведеним из Шапца. Оскар је имао неку течност с којом се са лакоћом брисало мастило у документима. У легитимацију је уписао име Обрад Шљивић и решио да са породицом пређе у Шабац.

Тек тада је Надежда предложила да Томи пође са њом, Шосбергерови нису имали времена да се предомишљају, сложили су се, убеђени да ће Томи бити у сигурним рукама, а и да ће они лакше измицати потерама.

Био је новембар месец 1941. када се Оскар захвалио Мили и Лазару на гостопримству. Љубичићи нису хтели да узму ни једну пару за трошкове које су имали због боравка Шосберегерових. Шосберегерови су отишли за Шабац, а Надежда је са двоје деце кренула у Нови Сад.

На путу до Новог Сада Надежда је са децом морала да прође неколико контрола. Пошто је добро упознала породицу Љубичић, знала је како да објасни да су јој деца била у посети код рођака и да их води кући у Нови Сад. Лажна документа за Томија су успешно прошла све контроле, али се Надежда плашила комшилука у Новом Саду. Сетила се салаша на Ченеју и тамо је сместила Томија, где је жив и здрав дочекао крај рата.

Оскар и Равица су успели да избегну све потере за Јеврејима, и они су преживели рат. Никада нису заборавили хумане људе из Засавице, који су рескирали своје животе да би спасле једну јеврејску породицу.

(Милосава – Мила и Лазар Љубичић, Надежда Пашчан проглашени су 1994. године за Праведнике међу народима.)

Извор: Патриот