Страдање братства манастира и мештана у Бођанима током „Рације“ – Мучења и убијања од Великог петка до Васкрса

Страдање братства манастира и мештана у Бођанима током „Рације“ – Мучења и убијања од Великог петка до Васкрса

О страдању братства манастира Бођани и пљачки ове светиње до сада се није много говорило. Због тога сматрамо прикладним да се у овој ‘Споменици’ први пут објаве најважнији делови извештаја Управе бођанског манастира бр. 6 из 1947. године, о прогону и страдањима Српске Православне Цркве и српског народа у априлу 1941. године:

‘Окупација је у нашем месту Бођани и Вајски почела 10. априла. Наш српски народ према окупатору држао се резервисано. Из кућа није излазио нити је учествовао у дочеку, дочим су поједини овдашњи Шокци окупатора дочекали као ослободиоце и даривали их разним поклонима. Окупатор је према Српској Цркви и народу одмах заузео непријатељски став и прогонио српску цркву, свештенство и народ. Одмах по уласку у наше место, 12. априла, окупаторска мађарска војска, по наговору овдашњих појединих иновераца, упала је у село са око стотину војника и вршила претресе у појединим кућама и у манастиру тражећи оружје и четнике. Оружје није никаво нашла ни у селу ни у манастиру, али је братију манастира Бођана узела на кола и одвела у Бач у затвор, где нас је целу ноћ батинала, како војска тако и Немци културбундаши, а сутрадан је један мађарски официр дошао к нама у затвор и саопштио нам да смо затворени и ако у Бођанима пукне једна пушка, бићемо поубијани. На нашу тужбу да су нас целу ноћ тукли Немци и војници, поменути официр је наредио да се преселимо код католичког свештеника у стан и отишао. После његовог одласка, Немци су нас још више тукли, чупали браду и тек предвече преселили из затвора код свештеника и тамо нас држали осам дана под стражом затворене, а после осам дана нас протерали у Илок (Срем) са мотивацијом да у Мађарској држави не може бити српских манастира.

Бођански манастир на мапи око 1870. год.

После братије и настојатеља које су одвели из манастира, из села Бођана су однели 24 Србина који су били уписани у четничку организацију и затворили их у Вајску и после неколико дана сва 24 Србина су поубијани у манастирској шуми.

У селу Бођанима је погинуло 24 Србина, били су уписани у четничком удружењу, али нису дали никакав отпор окупатору нити су имали какво оружје. Стрељање је извршила окупаторска мађарска војска на подстрек овдашњих иновераца Томe Скендеровића, умировљеног мађарског официра и Кукуле Јанике, поседника, обојица помађарени Буњевци из Вајске, и других.

У логор су одведени сви чланови породица стрељаних, њих 47 душа и десет породица добровољаца из Бођана и из Вајске сва колонија, око пет стотина Херцеговаца. У логорима су Бођаници провели два месеца, а колонисти и добровољци су остали до краја рата. Од Херцеговаца многи се нису вратили јер су погинули од усташког ножа, у Херцеговини, где су били протерани. Манастир Бођани је био узет од окупатора; опљачкан, братија протерана, а имање одузето, у селу Вајски српско гробље је уништено. Из манастира је опљачкано 98.000 динара, који су били сакривени у библиотеци и то на следећи начин: О. Леонид, јеромонах и намесник овога манастира, обавестио је Ђ. П. т. н. из Титела да се у манастирској библиотеци налази сакривено 98.000 динара и да би се то на неки начин узело из манастира. Ђ. П. удеси преко мађарске окупаторске војске да оде са О. Леонидом у манастир Бођани и помоћу окупатора узму (мисли се на Ђ. П. и мађарске војнике, прим. аут.) тај новац и још из манастирске касе 21.767,50 динара. Окупатор је опљачкао од манастира све храну, стоку и једном речју сву имовину уништио. Од потписаног је опљачкано све одело и веш и још сва уштеђевина од 10.000 динара. Сељацима аграрцима је такође опљачкана сва имовина.

Манастир Бођан 1900. године – Фотографија Радивоја Симоновића

У нашем селу било је осим Срба, још и Шокаца, Мађара и Немаца; према Србима појединци нису се најбоље држали, али највише се према нама истицао напред речени Буњевац Тома Скеденеровић, умировљени мађарски официр, Јаника Кукула, поседник, и други’.

Извештај Управе бођанског манастира из маја 1991. године додатно појашњава и расветљава ове страшне догађаје у Бођанима и Вајској 1941. године: „На Цвети, 1941. године, Мађари су ушли у село Бођани и окупирали га. На Велики Четвртак, за време бдења, похапшени су игуман манастира Бођани, архимандрит Платон, јеромонаси Леонид Шушић и Мирон Гладикостић, док је јерођакон Климент Сагић успео да побегне и није ухваћен. Ухапшена братија је одведена у Бач где су злостављани и мучени. Након осам дана проведених у Бачу, пребачени су у Илок и тамо затворени и даље мучени. Из Илока су помоћу неких мештана изведени из затвора, обријани и пешице, сремском страном, кроз шуме и јаруге успели да се пребаце до Сремских Карловаца, одакле су чамцем пребачени преко Дунава дошли у своје село Ковиљ, где су остали до смрти. Архимандрит Платон се после рата вратио у манастир Бођани и ту је умро 1959. године, на Спасовдан”. Даље се у истом извештају наводи да је такозвана Рација у Бођанима (мисли се на хапшења и убијања у априлу 1941. године, прим. аут.) започета на Велики Петак и да је трајала све до Васкрса. Ухапшено је двадесет Срба из Бођана и још двојица Стапараца са Стапарске пустаре. Сви ухапшени су одведени у Вајску, у општинску зграду где су мучени и злостављани, а затим су одведени у шталу Васиља Ушћумлића, где је мучење настављено све док их нису стрељали, 23. априла после подне, између 14.00 и 15.00 часова. За време стрељања, жртве су биле везане по двојица и сви су закопани у заједничку јаму на месту страдања, коју су, највероватније, претходно сами ископали. Тек после три дана, мађарске власти су дозволиле родбини стрељаних да откопају јаму и своје покојне пренесу и сахране на Православном гробљу у Бођанима.

С обзиром на претрпљена мучења, страдалнике су распознавали углавном по оделу, јер су им лица била унакажена. Дозволу за преузимање тела стрељаних издејствовао је Танасије Ђурић, а само ископавање извршили су Стеван Крњајац и Светозар Шовљански, сви из Бођана. Пошто је братство протерано, мађарске окупационе власти су заузеле манастирски комплекс са црквом, конаком и свим помоћним објектима. Господарење над манастирском имовином и њено даље пустошење, поверено је Стипану Марковићу званом Хабибар, столару из Бача, и Пишти Лилиу из Вајске. У том периоду нестале су и вредне целивајуће иконе које је израдио свештеномученик јеромонах Рафаило Момчиловић.

Одломак из књиге Протојереја Владана Симића „Споменица погрома у Бачкој 1941/42. године“