Сведочанства преживелих о логору Шарвар

Сведочанства преживелих о логору Шарвар

Захваљујући епископу Иринеју Ћирићу, из мађарског логора је током Другог светског рата спасено око 3.000 деце која су смештена у породице широм Бачке

Никола Коларов имао је само две и по године када је у Другом светском рату из Рогатице одведен у мађарски логор „Шарвар” са родитељима. У тај логор је интернирано око 8.500 људи, многи су ту оболели и умрли, али је Никола био једно од 2.812 деце која су спасена захваљујући тадашњем епископу бачком Иринеју Ћирићу.

На иницијативу владике, мађарске власти су дозволиле да се из логора извуче и 180 мајки са одојчадима, а сви су смештени у српске породице широм Бачке. Епархија је тада у Новом Саду организовала и дечју болницу за оболеле од туберкулозе, болести од које су масовно оболевали логораши.

Познанства Косте Хаџија
По децу из логора „Шарвар” одлазио је Коста Хаџи, тадашњи секретар новосадске црквене општине. Било је 16 транспорта, а први је почео априла 1942. године са 186 деце. Хаџијев син, такође Коста каже да је његов отац познавао разне утицајне људе у Мађарској, попут политичара Абрахама Дежеа и Бајчи Жилинског. Акција спасавања деце могла је да се покрене, истакао је Хаџи, само под окриљем цркве, као хуманитарна акција.

– Ја сам из логора доспео у Ковиљ, заједно са 93 деце. Био сам најмлађи и као изгладнело дете, имао сам велики стомак, а руке и ноге као чачкалице. На путу сам добио запаљење плућа, а лекарка која ме је у Новом Саду прегледала написала је на коверти имена Десанке и Омера Коларова из Ковиља за које је знала да немају деце. Они су касније узели још једно дете, од седам година, били смо као браћа и он ми је причао о логору – рекао је Никола Коларов на сусрету преживелих логораша „Шарвара”, који су се у Новом Саду окупили поводом 60-годишњице од смрти епископа Ћирића.

Сусрет је организовао Музеј града у Културном центру, где је постављена и изложба о овом владици, ауторке и вишег кустоса Гордане Петковић, која га описује као изузетну личност широког образовања. Ћирић се школовао и у Русији и Бечу, а у Карловачкој богословији је био професор. Бавио се изучавањем црквеног појања, иконографијом и сликарством, преводио је, писао поезију и белетристику.

Међу децом која су његовим посредством спасена из „Шарвара” био је и Јован Дејановић, будући новосадски градоначелник. Имао је срећу, јер тада још није напунио 15 година, што је била старосна граница за пуштање из логора. Заточеништво је трајало годину дана, а сећања на то каже „тужна су и тешка јер су ту умирали и деца и старци”.

– Исхрана је, по нас, била посебан терет и несрећа. Добијали смо чорбу од сточне хране, сочиво са више песка него сочива, по 20 дека хлеба, ништа озбиљније, па је много логораша подлегло болестима – казао је Дејановић.

У „Шарвару” је било и Словенаца, а Јоже Видич је ту доведен сточним вагоном као дете, са породицом из Лендаве. На дворишту најпре нису никог затекли, видео је само једну жену иза прозора како брише очи.

– Када су изашли, сазнали смо да су то Срби, да су многи помрли, а највише деце и старих. Једног дана мама ми је рекла: видиш како је овде, ако останеш – умрећеш. Није ме требало дуго уверавати и са две сестре и братом изашао сам из логора да би нас вагоном, у коме нас је било око 70, довели у Сивац, где нас је прихватио православни свештеник – сећа се Видич, који се ту и школовао, а после вратио у Словенију.

Драгица Чамџић је из логора враћена у Нови Бечеј у породицу доктора Симића, која ју је, каже, прихватила као своје дете. „Шарвара” се, каже, не сећа јер је имала само пет година, али памти да јој је тамо мајка давала хлеб који је крила у недрима и који је зато био увек млак. Испричала је да је њен отац уочи одвођења у логор однео највредније ствари из њихове куће у Бачкој Тополи – шиваћу машину, ланене пешкире, крпаре… једном Мађару у Бајшу на чување, који им је после све и вратио: – Хоћу да истакнем, сваки народ има и добре и зле људе.

Снежана Ковачевић
Извор: Политика