Сведочења о убиствима на обали Дунава и у Дунавској улици – Тибор Вегвари

Сведочења о убиствима на обали Дунава и у Дунавској улици – Тибор Вегвари

Тибор Вегвари, вођа новосадске лучке капетаније:
»Тога дана (23. I) око 11 сати био сам у своме здању, када се из околине мога здања чула јака пушчана ватра… пожурио сам у пратњи др Кадоча и два редара у правцу пуцњаве. Тада сам приметио, да код трамвајске станице која се налазила на око 200 метара од капетаније пристаништа, војници и жандарми убијају на сред улице око 40 грађанских лица, која су скинули са аутомобила. Лица која су скинута са аутомобила, морала су да клекну и да легну на улицу, те су опколивши их редом пуцали. Пуцало је око 25 жандарма и око 25 војника…

Након убијања вучени су лешеви на обалу Дунава, која је била око 40 метара далеко. Ово одношење војници су вршили на скандалозан начин. Лешеве су вукли ухвативши их за ноге, женске лешеве по могућности тако да им се хаљина надигне и да клизе голим телом. Више војника је ударало лешеве ногом. На дунавској обали су бацали лешеве у Дунав, па су их моткама гурали даље. Више лица је дошло у хладној води к себи и давало поново знаке живота, делимично роптањем, делимично покретима. Један мушкарац од око 30 година који је претходно на обали изгледао као да је већ мртав, дошао је у води к себи, издигао се из воде и простењaо речи: »Ја сам Мађар!«, али му је један жандарм ударцем једним мецима разнео главу. Убијање поменуте групе гледала је нека жена, која је викала: »Ту је 30—40 људи… и особље немачке војничке скеле, која је била пристала у непосредној близини, као и око 500 људи Хрвата, који су се скупили на другој страни… Таквог убијања је било тога дана још два пута на дунавској обали, али тамо већ нисам ишао. Међу убијенима видео сам више деце од 8—10 година. Око половине убијених биле су жене…«

Аутор: Звонимир Голубовић, Историјски музеј Војводине, Нови Сад, одломак из књиге „Рација у јужној Бачкој 1942. године“